Kada Kristofer Nolan najavi novi film, to je već samo po sebi događaj za ljubitelje kinematografije. A dani pred njegovu premijeru, razumljivo, protiču u znaku velikog nestrpljenja i najrazličitijih predviđanja. Jer sve čega se, u tematskom smislu, dotakao ovaj renomirani filmejker, pretvorilo se u zlato – dovoljno je napomenuti da govorimo o reditelju i scenaristi „Mračnog viteza“ (The Dark Knight, 2008), „Mementa“ (Memento, 2000) i „Početka“ (Inception, 2010).

Dosadašnje kritike Nolanovog najnovijeg ostvarenja „Denkerk“ (Dunkirk, 2017), kako domaće tako i strane, uglavnom korespondiraju kada je reč o oceni. Iako nema sumnje u to da će film pobrati brojne nagrade, kao i da je obećanje njegovih tvoraca po pitanju tehnički fascinantne realizacije ispunjeno, čule su se i ozbiljne zamerke. One pre svega idu na račun nedovoljno razvijenih likova, odsustva vodećih junaka i slabe emotivne iznijansiranosti. Postavljaju se i pitanja koliko se u filmu držalo do tačnosti u prikazivanju istorijskog događaja, kao i do jasnog pričanja priče.

Ovakve reakcije publike ne čude ako imamo u vidu činjenicu da smo naviknuti na heroje, kao i na blagonaklone režisere koji nam nude uvod, razradu i zaključak. Nolan pre bira princip in medias res. Tačno je da nam godi kada smo u stanju da podrobnije upoznamo likove, te da se na emotivnom nivou saživimo sa njima, što je uglavnom i slučaj u holivudskim adaptacijama ratnih sadržaja. U ovogodišnjem spektaklu koji tematizuje čuvenu „Operaciju Dinamo“ u toku Drugog svetskog rata, autor se odlučio za pristup koji odstupa od uobičajenog.

Trebalo bi pažljivo odabrati tačku sa koje ćemo suditi filmu, osluškujući pri tom intenciju reditelja. Čini se da je on hteo da izbegne situaciju u kojoj izdvojeni pojedinci imaju povlašćeni položaj u odnosu na priču. Nolan poseže za stvaralačkom odlukom da na tom nivou načini odnos inverzije. U fokusu su, dakle, događaji – surova borba za preživljavanje, stradanje i to uz veliku napetost i neizvesnost. Sveobuhvatnost uvida u dešavanja pokušao je da ostvari prikazivanjem radnje na više planova – pre svega kroz opštu uskomešanost i ustreptalost na plažama Denkerka, a onda i praćenjem borbi u vazduhu. A određeni pojedinci su tu, samo nisu u prvom planu.

Zašto? Možda baš zato da bi atmosfera ovog ostvarenja bila u skladu sa vanrednim stanjem rata u kojem su vrednosti poljuljane, a čovek sveden na oruđe za borbu, meso i brojku. U takvim okolnostima nestaje svest o pojedinačnom, vrednost ljudskog života je relativna. Bezimeni junaci izjednačeni su u beznađu.

Iz takve perspektive još veću težinu ima podvig „malih ljudi“. A to je ono što se ovim filmom podvlači. Nema heroja epskih razmera u prvim redovima, niti grandioznog završetka, ni prisustva patetike kao „pojačivača“ pažnje i doživljaja jer je stvarnost bila dovoljno čudesna.

Prema Nolanovim rečima, likovi u filmu su inspirisani i zasnovani na stvarnim učesnicima ovih ratnih zbivanja, ali su plod fikcije. On je dalje otvoreno je govorio o još nekim intervencijama vezanim za izgled aviona i brodova, odnosno, o detaljima koji su prilagođeni filmu, ali uz isticanje da se sve vreme negovao odgovoran odnos prema istorijskim faktima. A kada govorimo o zamerkama po pitanju jasnoće u predstavljanju događaja, verujem da su tvorci filma računali sa pripremljenom publikom i na to da će „pripovedanje“ nesmetano ustupiti mesto slobodnom umetničkom pristupu.

Netačno je i nepravedno bi bilo tvrditi da u filmu ipak nema emotivnog naboja (dobar kontraargument tome bi bila scena u kojoj zapovednik Bolton ugleda nadolazeće spasilačke brodove), kao i to da su likovi u potpunosti šuplji, plošni. No, ove sekvence su nenametljive. Nama je, ipak, jasno zašto je ocu poginulog pilota stalo da spase što više vojnika, tronuti smo postupkom mladića koji, na kraju, u novinama oglašava svog druga kao heroja i time mu ispunjava poslednju želju. Razumemo zašto pripadnik RAF-a spaljuje svoj avion, a ništa slabiji efekat ne izazivaju ni Čerčilove reči koje spaseni čitaju u vozu, na putu do kuće.

Ima, svakako, momenata u „Denkerku“ koji su uspeli i koji su manje uspeli, a najvažnije je pitanje da li je ispunjeno ono što je bila namera filma. A deluje da je Nolanov debi na polju ratne tematike imao za cilj da nas, u vremenima međusobnog otuđenja, podseti na jednu veličanstvenu priču o ljudskoj solidarnosti.

*Fotografija je preuzeta sa http://www.imdb.com/