Pogledate li jedan film Asgara Farhadija, velike su šanse da ćete narednih dana za sebe upriličiti jedan maraton njegovih filmova. Naime, želećete da ih pogledate sve. Zašto je to tako?

Ovaj iranski autor, do sada dva puta nagrađen Oskarom, očarava gledaoca svojim interesovanjem za nesaznatljivo, neizrečeno, skriveno u ljudima. Radi se o ostvarenjima koja nesumnjivo ostavljaju snažan utisak na vas, a svako od njih se bavi ispitivanjem neke ideje, ljudske emocije, ljudske situacije. Dakle, kao da Farhadi na početku bira vrstu problema u međuljudskim odnosima, a onda smišlja i gradi priču kojom će je ilustrovati, u koju će to uklopiti.

Neretko, njegove priče ostaju nedorečene, a nije nam baš uvek lako ni da kasnije interpretiramo viđeno. To treba pripisati autorovom trudu da sve što želi da nam predoči svojim delom, donese na nenametljiv, diskretan način, pre nego da jasno poentira noseću ideju ili zaključak. Dakle, zahteva se aktivan gledalac, što Farhadija, kako to primećuje Piter Bredšou, filmski kritičar časopisa Guardian, stavlja u red onih stvaralaca koji podstiču misaoni proces kod publike.

Njegov umetnički svet je zaodenut u islamsku kulturu i društvene norme i u velikoj meri oslikava život ljudi u Iranu. Ipak, to je više jedan prirodni kontekst kada je reč o ovom autoru, nego što je njegova namera da se bavi socijalnom dimenzijom i pitanjima u državi. Na to i sam Farhadi skreće pažnju kada govori o svojim filmovima. Ono na šta je usmeren jeste portretisanje pojedinaca, prikazivanje njihovih emotivnih i psihičkih stanja, kao i podsvesnih ili samo neizrečenih pobuda koje određuju postupke koje vidimo. Farhadi je majstor u donošenju napete atmosfere. Redovno za aktere bira obične ljude i njihov svakodnevni život – to je ono što bismo primetili u prvi mah. Ali, misterija i tenzija koje izbijaju iz tog jednostavnog miljea su upravo ono neobično, što nas fascinira. Te naprsline u tzv. svakodnevnom životu iz kojih isijava jedan nejasan, uzburkan, pa i jezovit svet skrivenog ili potisnutog i određuje živote junaka (ili ljudi uopšte?) jesu ono što Farhadi tako znalački pokazuje. Bitan činilac su i izvanredno jake glumačke interpretacije, u svakom od njegovih ostvarenja. Imena Tarane Alidusti, Šahab Hoseini, Pejman Moadi, sinonim su za sjajne izvedbe i glumci su sa kojima je Farhadi više puta sarađivao.

Filmografija ovog umetnika mogla bi se sistematizovati na ranije stvaralaštvo – filmove „Dancing in the Dust“ (2003) i „Beautiful City“ (2004) u kojima pratimo vodeći motiv zabranjene ljubavi.

U pitanju su jake drame, u osnovi romantične priče, ali prožete tragikom situacija u koje život postavlja njihove junake. U prvoj, „Dancing in the Dust“, vidimo Nazara i Rajane koji su, pod pritiskom društvenih normi, prinuđeni da se razvedu. Motiv razdvajanja je nešto čemu se Farhadi vraća i kasnije, u drugačijem kontekstu, ali svakako je jedna od tema koja ga „opseda“. Vrlo originalno osmišljene okolnosti u koje zapada Nazar kako bi ispunio reč datu voljenoj, gde svakodnevica gotovo da prelazi u fantastično, doprinose tome da, i pored univerzalnosti njegove osnovne teme, ovaj film nikako ne posmatramo kao nešto već viđeno. Umetnički kvalitet se ispoljava u simboličkom potencijalu značajnih scena, a pre svega u paralelizmu između filmske scene u kojoj Nazar vidi dokaz velike ljubavi i situacije u kojoj će on učiniti slično, u pustinji. „Beautiful City“ u pozadini nosi priču o zločinu za koji mladić Akbar treba da bude pogubljen čim pređe punoletstvo. Međutim, vodeći likovi ovde su Ala i Firuze koji pokušavaju da izdejstvuju pomilovanje za Akbara, druga i brata, od oca čija je ćerka ubijena. Teška duševna borba u čoveku od kojeg se moli oproštaj, kao i neslućeni napori Akbarovih spasilaca čine ovaj film veoma interesantnom pričom koja razmatra kako pitanja prijateljstva, ljubavi, porodičnih veza, tako i pitanja vere i žrtvovanja.

Drugu celinu čine ostvarenja „Fireworks Wednesday“ (2006) i „The Past“ (2013). Predmet Farhadijevog  interesovanja i ovde, kao i u većini njegovih filmova, jesu porodični odnosi. Međutim, ova dva su karakteristična po odnosu spoljašnjeg i unutrašnjeg koji opažamo kao jednu od važnih tematskih okosnica. Možemo je pratiti i kao element na osnovu kojeg autor usklađuje priču sa scenografijom u ovim filmovima. Naime, kako je to lepo primetio već pomenuti Piter Bredšou[1], u oba filma dovodimo u vezu nered u domovima junaka (usled selidbe ili redizajniranja prostora) sa haosom u njihovim ličnim životima. Ta distinkcija spoljašnje-unutrašnje dalje se može razvijati u kontekstu relacije vidljivo-nevidljivo (skriveno), tj. privida koji stvaraju ljudi iz straha, nezadovoljstva, očaja. Pa tako taj spoljašnji haos dolazi kao neko nužno mesto na kojem „izbija“ prava slika stvari.  „Fireworks Wednesday“ prikazuje nam jednu razorenu porodicu, priču o izdaji i zavaravanju. Ni ovde cilj nije saopštavanje pouke, završetak je čak možda i apsurdan, što nije čudno kada je reč o Farhadijevom delu, jer je, takav, verniji realnom životu i donosi efekat neizrežiranog. Ono čemu se pridaje važnost jeste pokušaj da se živo prikažu međuljudski odnosi, ono što treperi među ljudima. Scene svađe su maestralne, kao i postupci kojim nam se prikazuje sva teskoba nesrećnog bračnog života ispunjenog nerazumevanjem, sumnjom, paranoičnim ponašanjem i grubošću. „The Past“ se takođe bavi burnim odnosima među članovima porodice, a jedini je autorov film čija radnja se ne odvija u Iranu i koji je na francuskom jeziku. Pred nama je Mari koja na sve načine pokušava da sredi svoj život, ali koja kao da uvek čini pogrešan izbor partnera. Kako se klupko odmotava, saznajemo da je ljubavna priča sa verenikom kojeg njena starija ćerka ne odobrava, obeležena jednim pokušajem samoubistva, krivicom i teretom prošlosti. Upravo iz prošlosti, naglašenoj i u naslovu filma, dolazi bivši muž iz Irana koji, paradoksalno, možda najviše razume Mari i teško mu je da stavi tačku na odnos sa njom. Postavlja se pitanje u kojoj meri zaista nastavljamo dalje u životu nakon određenih dešavanja i ljudi, da li se sa prošlošću uopšte može izboriti. Prikazuje nam se jedan od najtežih životnih scenarija u kojem je dvoje ljudi bilo skoro pa savršeno jedno za drugo. To nam je jasno već iz početne scene gde Mari i Ahmad jedno drugo ne čuju kroz staklo.

Kod Farhadija oduševljava činjenica da zaista nijedan detalj nije suvišan, niti prosto dekorativan. Mnoštvo je, kako vizuelno, tako i zvučno naglašenih scena koje nas uvode u neku problematiku, ili navešćuju neki novi tok radnje.

Treći deo opusa čine filmovi gde autor ispoljava svoj afinitet za žanr trilera i misterije. Ova nota se može opaziti i u prethodnim ostvarenjima, ali u „About Elly“ (2009), „A Separation“ (2011) i „The Salesman“ (2016) ona dominira. Za poslednji u ovom nizu, koji nazivom, ali i tematikom ostvaruje vezu sa komadom Artura Milera, „Smrt trgovačkog putnika“, ključan je pojam uloge. Jer supružnici, protagonisti, su pozorišni glumci.  Akcentovane su scene njihovog kostimiranja, šminkanja, što opet nije slučajno.  Film je izgrađen na vezi između pozorišnog komada, upravo „Smrti trgovačkog putnika“, čije odigravanje na pozornici je inkorporirano u priču, i stvarnog života junaka. Farhadijev film, kao i Milerova drama, bave se socijalnim pitanjima i krahom malog čoveka u nemilosrdnom svetu. S tim što se Farhadi ovde poigrava zamenjivanjem uloga žrtava i tlačitelja i donosi napetu priču o osveti. Takođe, otvara se pitanje položaja žene u patrijarhalnom društvu i načina na koji se ona može izboriti sa strašnim događajem koji ju je zadesio. Jeziv napad na Ranu, proizašao iz nesporazuma, odigrao se u svega nekoliko trenutaka i trajno odredio život bračnog para. Nakon toga, muž, Emad, želeće da uzme pravdu u svoje ruke i odatle možemo pratiti umetnikovo razmatranje efekta koji želja za osvetom ima na čoveka, moguće je postaviti pitanje imamo li pravo na osvetu i koliku moć nad nama ima potreba za njom. Od samog početka filma, brižljivo se razvija atmosfera tenzije, neizvesnosti, iščekivanja nečega lošeg. Uspešno su nam prikazane ljudske emocije i impulsi, kao što su bes, inat, ali i nemoć, stid  i ranjivost. Svakako da postupci junaka u ovom filmu predstavljaju i sliku društva u kojem žive i sasvim izvesno scena urušavanja stambene zgrade na početku ima veze sa urušavanjem moralnih vrednosti. Ali koliko je Farhadiju stalo do didaktike, a koliko do provokativne priče sa elementima trilera u kojoj je puno prostora za stvaranje zanimljivih relacija među junacima, ne možemo reći zasigurno. Da ljudi umeju da budu prava zagonetka, kao i da neopreznost u uspostavljanju međusobnih odnosa može dovesti do neslućenih komplikacija i ozbiljnih posledica, vidimo u filmu „About Elly“. Olako shvatanje upoznavanja i zbližavanja, može da košta mnogo, pogotovo u okvirima vladajućih društvenih normi. Maestralno orkestrirana psihološka drama proističe iz svakodnevnog ambijenta i izaziva kod nas snažnu reakciju. To dejstvo na gledaoca predstavlja jedan od najvećih kvaliteta ove priče o misterioznoj Eli koja nestaje usred kampovanja sa novostečenim prijateljima. Radnju, međutim, nosi lik Sepide, žene koja ima običaj da se upliće u tuđe živote. Vidimo koliko toga ovi sasvim obični ljudi kriju, dok jedna po jedna laž isplivava na površinu. Farhadi nas potpuno uvlači u sukob među likovima, dovodi nas do emotivnog odgovora na njihove postupke, čini da neke oštro osuđujemo, čak i mrzimo. Zabuna i nesporazum oko pronalaženja smeštaja koji se događaju izletnicima već na samom početku, nesumnjivo signaliziraju ozbiljniji zaplet koji će uslediti.

Farhadijevo pravo remek-delo, rekla bih, predstavlja film „A Separation“. Priča koja, ne samo da donosi vrhunski napetu atmosferu trilera, već čini i slojevitu porodičnu dramu. Motiv odvajanja dvoje ljudi ovde je zaista blistavo umetnički oblikovan. Početna scena bračnog para pred sudijom, ljudi koji ne gledaju više jedno u drugo, samo je  delić pažljivo osmišljenog postupka kojim autor prikazuje njihovu situaciju. Ta gotovo nepodnošljiva teskoba očituje se u brojnim detaljima tokom filma kao što su međusobno skretanje pogleda, okretanje leđa, neslušanje ovog drugog i na kraju, nakon svih teškoća koje su ih možda mogle i ponovo zbližiti, Nader  i Simin ostaju u čekaonici, simbolično, odvojeni staklenim vratima. Naš odnos prema postupcima junaka se konstantno menja – otkrivamo njihovu motivaciju i kolebamo se da presudimo ko je tu zapravo sebičan, ko je u pravu, ko čini zločin i da li ga čini. Opravdavamo ženinu želju za begom u bolji svet, preseljenjem u inostranstvo, ali, s druge strane, razumemo i očaj i neprihvatanje te ideje od strane supruga koji bi da ostane jer neguje bolesnog oca. Film otvara mnoga teška pitanja – koliko time zapravo Nader žrtvuje porodicu, da li bi odlazak negde drugde bio najbolje rešenje, problematizuje se na dva plana odnos roditelja i dece, a vidimo i jednu nesrećnu ljubavnu priču (jer Nader i Simin se vole, ali se ne razumeju). Intriga se uvodi pojavljivanjem druge porodice, koja, između ostalog, funkcioniše i kao ilustracija socijalnih prilika u Iranu. Razija, trudnica koja sa detetom dolazi da čuva starca obolelog od Alchajmerove bolesti, izazvaće kriminalistički zaplet iz skrivenih razloga koji postepeno, do kraja filma, izlaze na videlo. „A Separation“ obiluje kvalitetnim konfliktima, burnim emotivnim scenama i neizvesnošu koja vas sve vreme drži „na ivici“.

Asgar Farhadi poseduje izvanredan stvaralački dar da prikaže velike drame u životima „malih“ ljudi. Pleni upravo to njegovo opredeljenje za krajnje stvarnosno građenje ambijenta u kojem se odigravaju upečatljivi zapleti. Oni, zapravo, i ne moraju biti nešto nesvakidašnje, ali viđeni okom ovog umetnika i predstavljeni na vredan način, osvajaju nas svojim intenzitetom. Gledanje Farhadijevih ostvarenja uvek donosi, zaista, burne doživljaje. Jer njegovi filmovi su sam život – sa svojim nekad neobjašnjivim, iracionalnim, sa punoćom ljudskih osećaja. Zato i jesu nezaboravna iskustva.

 

[1] Pogledati tekst o filmu „The Past“. U njemu Bredšou daje niz zanimljivih zapažanja i analizu simboličkih detalja  kojima je film ispunjen. (2013) https://www.theguardian.com/film/2014/mar/27/the-past-review-peter-bradshaw-asghar-farhadi

Ostali tekstovi Pitera Bredšoua o Farhadijevim filmovima:

https://www.theguardian.com/film/2014/feb/06/fireworks-wednesday-review

https://www.theguardian.com/film/2012/sep/13/about-elly-review

https://www.theguardian.com/film/2014/mar/27/the-past-review-peter-bradshaw-asghar-farhadi

https://www.theguardian.com/film/2011/jun/30/a-separation-review

https://www.theguardian.com/film/2017/mar/17/the-salesman-review-asghar-farhadi-oscar-winner-iran

*Naslovna fotografija preuzeta sa sajta http://www.indiewire.com