Filmovi Jorgosa Lantimosa uveliko su se dokazali kao specifična umetnička dela koja otvaraju prostor za razgovor i promišljanje pre nego što žele da plasiraju dovršenu priču kinematografskog ostvarenja u klasičnom smislu. Redovno, oni predstavljaju pronicljiv autorov pogled na svet u kojem živimo, čoveka i njegovu usamljenost bez obzira na status koji uživa, a to se vidi pre svega kroz atmosferu koju neguje u svojim filmovima. Lantimosovi filmovi pokazuju jedan svet u kojem je čoveku nelagodno.

Autor nam skreće pažnju na određene ideje, razmišljanja dovodeći ih do krajnjih granica – do svojevrsnog ekstrema. Njegovi uvidi su pri tom uvek vrlo interesantni. Uobličeni tako da imaju šokantan efekat,  filmovi ovog grčkog umetnika se ipak redovno odnose na neka relevantna pitanja kada je reč o ljudskim odnosima.

I mada su novija ostvarenja na engleskom jeziku prema stepenu brutalnosti u izrazu blaža od onih ranijih na grčkom, ono što ostaje kao konstanta u njegovom delu jeste interesovanje da prikazuje i time ispituje anomalije u društvu i ljudsku egzistenciju uopšte. U okviru ovih tema, moglo bi se izdvojiti pitanje funkcionisanja hijerarhije i njenog pritiska na čoveka; pitanje torture, nametnutute volje i trpljenja (iz različitih razloga), kao i misao o apsurdu ljudskog postojanja i o (ne)mogućnosti bliskosti.

Važna karakteristika Lantimosovog filmskog stvaralaštva je naglašena upotreba alegorije. Ono što ga čini vrlo interesantnim stvaraocem je sposobnost da postavi snažnu priču – ne samo oneobičavanjem na samom početku, kroz izbor tema, već i kasnijom efektnom razradom radnje.  Kako u njegovim filmovima često naziremo i izvesnu krajnju „pouku“, možemo ih posmatrati i kao formu parabole.

Zanimljivo, smelo, provokativno, ali najčešće i surovo istinito jesu neke od prvih asocijacija na stvaralaštvo Jorgosa Lantimosa.

U „Očnjaku“ (Dogtooth, 2009), duboko uznemirujućem filmu nominovanom za Oskara za najbolji strani film, nailazimo na košmarnu sliku odnosa roditelja i dece i svojevrsnu, ali pre svega neponovljivu, kritiku vaspitanja. Pokazuje se nepristajanje roditelja na razdvajanje od dece kao ni na činjenicu da ona odrastaju. Pratimo ispoljavanje jednog despotskog načina vaspitanja – dresure, maltretiranja dece „za njihovo dobro“, patološku potrebu da poseduju kontrolu nad njihovim životima, da deluju kao jedan strogo zatvoren sistem. Lantimos pokazuje monstruoznu sliku dešavanja unutar porodice i posledice koje takve mere izazivaju kod njenih članova. Reditelj „Očnjaka“ ne preza od oslikavanja roditeljstva na način koji je bizaran, krajnje nasilan i samim tim strahotan, kao ni od kadrova koji svojom devijantnošću ostaju duboko urezani u sećanju.

http://lanthimos.com/

Film „Alpi“ (Alps, 2011) odlazi najdalje u prikazivanju apsurda u ljudskim odonosima. Junaci su vidno nesrećni, no opaža se crta mazohizma u njihovom trpljenju pritiska od strane samoproklamovanih nadređenih i trudu da po svaku cenu ostanu pod tom tiranijom. Dijalozi su besmisleni, tiču se nebitnih stvari, glumci izgovaraju replike kao da čitaju tekst. Na delu je očigledna namera da se obezliče atmosfera, razgovori, kao i sami junaci koji nose uglavnom prazan izraz lica. Ideja filma je ipak vrlo interesantna. Bavi se ljudskim mehanizmima da se prebrodi gubitak, dakle pitanjem za čime su ljudi spremni da posegnu kako bi preboleli nešto važno. Neobična je pre svega ideja o postojanju takvog „udruženja“ a pitamo se i koji je njihov krajnji cilj ako vidimo da im nisu bitna osećanja sopstvenih članova, a bave se upravo osećanjima ljudi. Otvaraju se razna pitanja – zašto ljudi pristaju na tu igru? Da li se zaista nešto veštački može preboleti? Mi u filmu ne vidimo efekat koji se postiže kod klijenata nakon pruženih usluga, sve ostaje neprovereno, nepouzdano. Život čoveka prikazan u „Alpima“ deluje poprilično lišen smisla. Ljudi obitavaju na svojim određenim pozicijama, sve je prazno i bezbojno, puno potisnute patnje, tihog nasilja koje svakog časa preti da izbije kao očigledan užas.

https://www.timeout.com/

Jastog” (The Lobster, 2015), nagrađen u Kanu, a nominovan i za nagradu Oskar za najbolji scenario, satirično je delo, koje značenjski i stilski ostvaruje vezu sa romanima Jevgenija Zamjatina, Oldosa Hakslija i Džordža Orvela. U sebi nosi crte distopije, pa i naučne fantastike, s tim što se nigde ne naglašava da je reč o budućnosti, niti imamo podatak o vremenu u koje je vreme smeštena radnja filma. Dakle, zaključujemo da bi se moglo raditi i o našoj sadašnjosti, te da se „Jastog“ kritički odnosi prema savremenom društvu. U recenzijama se ovom filmu prispisuju primese komedije, mada će vam zaista malo šta izmamiti osmeh. Prikazuje se jedan hladan, sterilan svet u kojem ljudi bivaju primorani da potiskuju svoje osobenosti, emocije, želje i da se uklope u propisani kanon koji doslovno ne dozvoljava život samcima.  Nazire se neka vrhovna volja od koje potiče upravo takvo ustrojstvo stvari. Pojedinac je dužan da se povinuje nemilosrdnom sistemu, a sve za sopstveno dobro. Očekivano, kao protivteža tiraniji jednih, u svetu postoje i oni drugi – odmetnici od sistema, ali jednako kruti u svojim normama i diktatorskim nastojanjima. „Jastog“ nosi u sebi velik simbolički potencijal, budući da uključuje i motiv metamorfoze kao krajnji ishod u slučaju prisilna potraga za partnerom ne da rezultat.

Iako karikirane, brojne odlike društvenog sistema koji nam je blizak imamo prilike da vidimo tokom filma. Alegoričnost u Lantimosovom stvaralaštvu je ostvarena na način koji nam veoma jasno predočava probleme o kojima bi trebalo da razmišljamo. Tu dolazimo do pitanja u kojoj meri ovaj autor nastoji da nam pošalje izvesnu poruku, da nas upozori ili pak uplaši prikazivanjem toga koliko stvari daleko mogu da odu. Šta nam sve preti u svetu u kojem se Čovek negira kao individua sa sopstvenim željama i potrebama, u kojem se on ne prepoznaje kao vrednost, neponovljiva jedinka. Unapređivanje empatije i obuzdavanje poriva da osuđujemo druge i uklapamo ih u poželjne okvire mogao bi biti način da izbegnemo scenario koji vidimo u ovom filmu.

https://www.ft.com/

Dakle, prilično je jasno šta nam Lantimos prikazuje sve do samog završetka, koji nosi mogućnost značajnog obrta kada je reč o postupcima glavnih junaka. Van društvenih stega, junaci se razdvajaju, ono što ih je vezivalo upravo je bila činjenica da su unutar jednog strogo zatvorenog društva. Želja da ga se oslobode ujedinjuje ih, oni, paradoksalno, žive svoju ljubav dok su zarobljeni. Promenom tog statusa, oni izlaze iz svojih dotadašnjih uloga. To je tek nagovešteno, ali dovoljno da uvede nov ugao posmatranja. Da li to treba shvatiti kao signal da se, čim mu je data sloboda izbora, čovek pokazuje kao u osnovi egoistično i samodovoljno biće?

Film obuzima svojom teskobnom atmosferom proizvodeći osećaj mučnine, što je verujem, bila i intencija autora, svakako u saglasju sa tematikom i zato je upravo kao takva i neophodna. Oni koji su bili radi da posmatraju ovo ostvarenje kao crnu komediju, razumljivo, upućuju kritike njegovoj minutaži i nedovoljnoj konciznosti.

 „Ubistvo svetog jelena“ (The Killing of a Sacred Deer, 2017), najnoviji film Jorgosa Lantimosa, preslikava atmosferu iz „Jastoga“, mada ovde ona ne deluje najefektnije. Jednoličnost, sterilnost, suzdržanost u relacijama junaka, u „Jastogu“ sprovedene zaista u skladu sa poentom filma, ovde ostavljaju utisak praznjikavosti jer je, čini se, tematika ipak zahtevala malo više patosa. Motiv krivice glavnog junaka i neizbežne kazne zbog načinjenog prestupa središnji su činioci priče koja se naslanja na starogrčki mit o Ifigeniji. Agamemnonova kći u različitim verzijama mita ipak uspeva da izbegne tragičnu sudbinu, koja joj je pretila zbog očevog postupka, što predstavlja razliku u odnosu na dešavanja u porodici glavnog junaka u Lantimosovom filmu. Lantimos prosto prikazuje likove i razgovore, nije mu stalo da izgradi likove sa kojima ćemo se saživeti. Gotovo hiruški je sve lišeno emocija. Ne pokazuje se ljubav među članovima porodice, oni su naprosto ljudi koji nastanjuju zajedničku kuću. Brak koji vidimo u „Ubistvu svetog jelena“ prepoznajemo gotovo kao jedan od onih parodijski prikazanih u „Jastogu“. Sve je u znaku distanciranosti, međusobni odnosi deluju kontrolisano, frigidno, učtivo, ustegnuto, gotovo neživo. Dijalozi su vrlo koncizni, na momente i morbidni, ne odajući utisak pravog razgovora. Možda zbog svega ovoga završetak filma ne proizvodi dovoljno snažan efekat, snažan momenat gubitka i patnju glavnog lika ka kojima je vodio čitav film. Svesni smo da je reditelj ostao dosledan svom prepoznatljivom stilu i da je plod njegove želje da nam daruje film upravo u svom proverenom maniru. Pitanje je samo u čemu je smisao toga u filmu sa ovakvom tematikom.

I mada u opisu nosi odrednicu horora, atmosferu ovog žanra u osnovi ne opažamo. Strašno se, pak, odigrava na nivou slutnje. I ovo je zaista majstorski izvedeno – kretanjem kamere, bojama i muzičkim sekvencama, film uspeva da izazove snažnu fizičku reakciju kod nas, da probudi istinski nemir kod gledaoca. Podilazi nas jeza i od obezličenog načina komuniciranja među junacima. Mi osećamo da se priča odmotava u pravcu koji neće biti prijatan za gledanje. Jasno nam je signalizirano, početnim i završnim scenama, da je glavni junak taj koji doslovno drži Život u rukama. Kolin Farel čak iznenađujuće dobro donosi centralne junake u već dva ostvarenja Jorgosa Lantimosa. Doduše, radi se o veoma sličnim interpretacijama, već zbog prirode autorovog umetničkog senzibiliteta.

https://www.gq.com/

Lantimosovi filmovi će vas privući svojom intrigantnošću i najpre zato ćete ih pogledati. Dobra vest je da su male šanse da se zbog toga pokajete. Jer vidljivo je da sva ta neobičnost, koja je nepobitna, nije nipošto sama sebi cilj. Pre bismo rekli da se radi o vešto dirigovanim ostvarenjima koja u sebi nose vrlo ozbiljne i aktuelne teme, o jednoj upečatljivoj viziji onoga u nama i oko nas.

*Naslovna fotografija je preuzeta sa http://www.bkmag.com