Nije redak slučaj da reditelj izabere svog omiljenog glumca, te da njihova saradnja obeleži različita filmska  ostvarenja. Što je dobro, kažu, ne treba menjati. I ne samo to. U ovom slučaju, dugogodišnji zajednički rad reditelja Huana Hosea Kampanele i glumca Rikarda Darina zavređuje ništa manje nego pomenutu izreku u superlativu.

Foto: https://cinemaniaec.wordpress.com

Kampanela je prepoznatljiv po umeću oblikovanja malih ali značajnih priča, drama koje predstavljaju životne zgode i nezgode junaka sa kojima lako možemo da se identifikujemo. Po pravilu su one smeštene u određeni socijalni kontekst koji čini važnu komponentu za razumevanje. Vidimo napore junaka da o(p)stanu svoji suočeni sa političkim pritiscima, životom u nemaštini, korupcijom, neizvesnom budućnošću, samim tim i strahom i neophodnim kompromisima. No ipak, Kampanelini filmovi nisu nimalo gorki. Oni, usred svih nedaća i otežavajućih okolnosti, donose vedrinu života, ljubav kao njen najvažniji sastojak, uz prijateljstvo i solidarnost. Egzistencijalnoj borbi ovaj reditelj i scenarista uvek pristupa sa dozom humora. Njegove priče vode nas od suza do smeha i nazad. Suptilni dijalozi i sposobnost stvarnosnog prikazivanja radnje, kvaliteti su zbog kojih Kampanelini filmovi za nas ostaju značajni doživljaji.

Senzibilitet kakav ovaj slavni argentinski umetnik ispoljava, svojim glumačkim interpretacijama maestralno donosi Rikardo Darin, uživajući nesumnjivo povlašćen položaj u Kampanelinoj postavci. Prirodan, izražajan i beskrajno harizmatičan, Darin oživljava Horhea Pelegrinija, Rafaela Belvederea, Romana Maldonada i Bendžamina Espozita. U sva četiri ostvarenja tokom deset godina, Kampanela je Darina birao za vodećeg junaka, onog čiji razvoj tokom filma pratimo i čiji odnos sa različitim likovima posmatramo. Portretisanje likova postizao je prikazivanjem njihovih postupaka iz kojih naslućujemo psihološku pozadinu, kao i njihovim sopstvenim tumačenjem sebe, skrivenih želja i potreba. Čest saigrač Rikarda Darina u Kampanelinim filmovima je sjajni Eduardo Blanko. Likovi koje Blanko tumači plene svojom naivnošću, darom za komično i snažnom osećajnošću. Likom, kao i glumačkim izrazom, rekla bih da podseća na Roberta Beninjija. Darin i Blanko redovno tumače likove čije su prirode u potpunoj suprotnosti, ali se međusobno dopunjuju, pa tako čine jedan od glumačkih dvojaca za pamćenje.

U nastavku pogledajte kratke prikaze filmova u kojima su sarađivali slavni argentinski reditelj i velikan argentinske glumačke scene:

„El mismo amor la misma lluvia“  (1999)

Radi se o drami sa ljubavnim zapletom u svom središtu – pričom o Horheu i Lauri tokom gotovo dvadeset godina, tokom kojih je njihov odnos poprimao različite oblike. Paralelno, za sve to vreme, pratimo i situaciju u argentinskom novinarstvu koje su pogađale različite društvene okolnosti, smene vlasti i promene u afinitetima čitalaca. Film otvara pitanje spremnosti na kompromis usled egzistencijalne ugroženosti, kao i pitanje dostojanstva i autorstva. Ovo se očituje pogotovo u liku glavnog junaka, pisca kratkih priča čiji sadržaj postaje nepoželjan u časopisu tokom godina.  Gledano s te strane, ova drama tematizuje život umetnika, Horhea Pelegrinija (Rikardo Darin), u (ne)vremenu i mogućnosti (ukoliko ona postoji?) da se izbori za svoj izraz, ali i preživljavanje. Različitim od Horhea pokazuje se Roberto (Eduardo Blanko), čovek koji se snalazi i pokazuje praktičniji pristup životu. Međutim, ono što čini konstantu, svakako je njihovo iskreno prijateljstvo i uprkos čestim neslaganjima.

Foto: http://www.imdb.com/

Sa druge strane, „El mismo amor la misma lluvia“  je istorija jedne velike ljubavi koja ispituje odnose među ljudima, pa i samu ljubav, razmatrajući dva pristupa njoj kao ideji: racionalni i zanesenjački (romantični). Približavajući nam odnos između Horhea i Laure (Soledad Viljamil), Kampanela nam opipljivo prikazuje i dejstvo straha, usled kojeg smo u stanju dosta toga da odbacimo, zatim ljudsku nesigurnost, nemogućnost prilagođavanja, sebičnost, patnju. Takođe, pokazuje nam kako sazrevamo, šta je ono što se u životu menja, a šta ne, na šta upućuje i sam naslov filma.

„El hijo de la novia“ (2001)

Ovo je snažna porodična drama koja nas kroz originalnu priču podseća na prave vrednosti u životu. Otac, Nino Belvedere, u poodmakloj starosti i dalje beskrajno zaljubljen u svoju ženu Normu, koja boluje od Alchajmerove bolesti, planira crkveno venčanje nakon četrdeset i četiri godine braka. Sin, Rafael Belvedere (Rikardo Darin), u stalnoj je trci s vremenom, pod pritiskom da spase propali porodični restoran za koji se čini da jedino i živi. U nemogućnosti je da reši svoju ljubavnu situaciju i ima iza sebe neuspeli brak i ćerku kojoj je nedovoljno posvećen. „El hijo de la novia“, nominovan i za nagradu Oskar za najbolji strani film, bavi se problemom čovekove raspodele vremena, njegovim priorotetima i činjenicom da često premalo pažnje posvećujemo najvažnijim osobama u životu jer uvek nalazimo načina da se pred njima opravdamo a oni nam, nemajući izbora, praštaju. Postavlja se pitanje šta je potrebno da bismo uvideli svoje greške, a onda na koji način možemo da ih ispravimo. Priča je slojevita, što se ispoljava i uvođenjem starog druga iz detinjstva u Rafaelov život. Huan Karlos (Eduardo Blanko), čovek koji je pretrpeo strašan gubitak, dolazi da ukaže Rafaelu na bogatstvo koje on u svom životu uzima zdravo za gotovo.

Foto: http://www.imdb.com/

Film je pun humora, ali uz mnoštvo dirljivih pasaža. Govori nam o odnosu starih i mladih, o roditeljima i deci, o potrebi dece da se dokažu roditeljima kao svojim uzorima. Prisutna je i misao o tome da se vremena menjaju, postoji taj jaz između nekad i sad. A to sad, što je vrlo interesantno prikazano ovim filmom, donosi sudar između realnosti i sentimentalne vrednosti stvari. U takvim okolnostima zanimljivo je pratiti kako ljudi reaguju, kako se lome, šta su u stanju da žrtvuju i kako nalaze put iz bezizlaza. Dakle, postoji nepravda koju surova realnost nameće što možemo ili prihvatiti, ili naći način da joj nekako doskočimo i ponovo se izdignemo nakon pada. Taj potez je, rekla bih, na kraju filma predstavljen kupovinom i osnivanjem novog malog kafea preko puta.  I nakon neizbežnog gubitka restorana „Belvedere“ prepunog uspomena, sin okreće novu stranicu svog života gradeći nešto svoje, gradeći time i sebe.

„Luna de Avellaneda“ (2004)

Ova drama sa odlikama komedije donosi priču o nekada velikom i značajnom lokalnom fudbalskom klubu „Luna de Avellaneda“. Početak filma živopisno prikazuje njegovo zlatno doba, a zatim nas vodi u sadašnjost gde je slika malo drugačija. Život u nemaštini, kao i posledice takve atmosfere na svemu, pa i međuljudskim odnosima, i pored toga što kao motivi dominiraju, ipak ustupaju centralno mesto ideji da se od važnih stvari ne sme odustati ni po koju cenu. Romana Maldonada (Rikardo Darin) upoznajemo kao čoveka isprovociranog na svim poljima – doveden mu je u pitanje brak, opstanak kluba za koji se zalagao ceo život, kao i odnos sa sinom koji bi da emigrira u Španiju, u potrazi za boljim životom. Uz mnogo komike i nešto crnog humora, ovaj film uspeva da nas zabavi i uz svu ozbiljnost problematike kojom se bavi. Gotovo sve scene sa Grasijelom (Mersedes Moran), kao i one u kojima gledamo Amadea (Eduardo Blanko), zaista su urnebesne.

Foto: http://www.imdb.com/

Kampanela se ovde bavi fazom u životu čoveka u kojoj se on suočava sa svojim izneverenim očekivanjima, neispunjenim snovima, dakle, jednim kriznim vremenom kada naokolo tražimo krivce za takav ishod. Takođe, kroz likove Romana i Veronike, veoma realno sagledava odnos između muškarca i žene.  Uz umerenu dozu patetike, teatralni govor dva protivnika povodom sudbine kluba „Luna de Aveljaneda“ ilustruje relaciju između jačih i slabijih, vlasti i građana, moćnih i potlačenih. U motivacionom maniru, Roman će podvući da se čak ni ekonomska sigurnost ne sme staviti ispred časti, humanosti, tradicije i prijateljstva, ali i ljubavi prema sportu.

„El secreto de sus ojos“ (2009)

U svom Oskarom nagrađenom filmu, Kampanela čini zaokret ka krimi žanru, prisutnom u njegovim najranijim ostvarenjima (Love Walked In, 1997). Film se u osnovi bavi pitanjem pravde i uz to oslikava iskonsko zlo u ljudima, prikazujući na taj način univerzalnu sliku sveta. Čovek pogođen tragedijom zbog bahatosti ili korumpiranosti u društvu u kojem živi biva, vidimo, potpuno ponižen i prepušten sebi. Uz visok nivo dramske napetosti, neizvesnosti dostojne vrsnog trilera, pratimo postupke Bendžamina Espozita (Rikardo Darin), penzionisanog pravnika, koji se iznova interesuje za slučaj od pre više od dvadeset godina. On je neko ko se saživljava sa patnjom žrtvinog supruga i koga duboko potresa svirepo ubistvo mlade žene. Roman koji glavni junak pokušava da napiše, rezultat je impulsa da svede račune iz prošlosti, da iskaže što je ostalo neiskazano, kako na ličnom planu, tako i kada je reč o misteriji koja mu ne da mira. Pisanje se pokazuje, dakle, ne samo kao ispovedanje, već i kao traganje za istinom.

Foto: http://www.imdb.com/

Koncipiran kroz kombinovanje retrospekcije sa sadašnjim trenutkom, film ujednačenim ali uzbudljivim ritmom odmotava priču o davnom zločinu, ali i život pravnika koji su radili na njegovom rešavanju. Ljubav između Bendžamina i Irene (ponovo Soledad Viljamil) je nešto što se sve vreme naslućuje i, vidimo, ne prestaje ni tokom mnogih godina. Potcrtava se misao o uzimanju života u svoje ruke i neophodnoj hrabrosti da se izborimo za ono što nam je važno, za ljude koje volimo. Uporedo sa konačnim rasvetljavanjem tajne i stavljanjem tačke na slučaj Morales i okosnica radnje koja se bavi junakovim ličnim životom se uobličava. Kampanelino nagrađeno ostvarenje nas navodi da ispitamo svoj stav o pravu na razračunavanje sa onima koji zaslužuju kaznu, o postojanju pisanih i nepisanih zakona i tankoj liniji koja odvaja sprovođenje pravde od novog zločina.

*Naslovne fotografije su preuzete sa http://www.imdb.com/ i http://www.adorocinema.com/