Ako tražite film koji će vas opustiti uz kokice nakon napornog dana, „The Hitmans Bodyguard”, kod nas iz nekog razloga preveden kao „Mafijaški telohranitelj”, mogao bi biti pravi izbor. Novi film reditelja Patrika Hjudža, kao spoj klišeiranog akcionog filma, crnohumornih elemenata i parodiranih scena iz ljubića, ne pretenduje da bude ozbiljan film. Pre bismo ga mogli okarakterisati kao film za razonodu i podsetnik zašto volimo Rajana Rejnoldsa i Semjuela L. Džeksona. Ko ga tako shvati, neće biti razočaran. Ako i uvažimo komentar kritike prema kojem pomenute zvezde u filmu zapravo „glume same sebe“, to i dalje nije loša vest za obožavaoce Dedpulom definitivno proslavljenog mladog glumca i, sa druge strane, legende zaraznog smeha.

Film je neopterećujući, iako je u osnovi priče suđenje ratnom zločincu. Ova činjenica gotovo da samo lebdi kao okvir radnje čija je suština u dogodovštinama ubice (Darijusa Kinkejda) i njegovog telohranitelja (Majkla Brajsa) na putu do cilja. Glavnog negativca nam donosi, ni više ni manje, nego Geri Oldman. Računajući i Selmu Hajek, u ulozi Kinkejdove žene, imamo četiri „zvučna“ imena koja bi trebalo da osiguraju dovoljno publike na blagajnama.

Kada je reč o karakterizaciji likova, svakako da ovde dominira „ubica mekog srca“ kakav je Kinkejd. Istovremeno budući nemilosrdni plaćeni ubica kojeg taj posao vidno zabavlja, on neprestano na sebe uzima ulogu ljubavmog terapeuta, što neizbežno proizvodi komičan efekat. Radi se o tipičnom antijunaku – onom koji kažnjava loše momke i, pored toga što smo svesni da je kriminalac, mi zdušno navijamo za njega. Brajs, obeležen unutrašnjom borbom, gorčinom usled propale karijere i izgubljene ljubavi, sa Kinkejdom gradi u najmanju ruku neuobičajeni vid relacije telohranitelj-štićenik. Film obiluje krvavim scenama i bizarnim humorom, mada ne toliko i momentima gde ćete se glasno nasmejati. Zaključak koji bi verovatno trebalo da izvedemo jeste da je naš svet surov, te da se ne može uvek igrati po pravilima i protokolima, već osloniti se na instinkte, improvizaciju, pa i silu.

Uključivanje popularne muzike u filmska ostvarenja još jednom se pokazalo kao dobar način da se „kupe“ gledaoci.

Ostajemo s pitanjima da li je „The Hitmans Bodyguard” morao biti snimljen i koliko ćemo ga dugo pamtiti. Lako bismo na oba pitanja mogli dati odričan odgovor. Jer zaista nismo videli ništa inovativno: tu su crno-bela slika Istoka i Zapada, jedan čovek koji će raskrinkati nesamerljive zločinačke radnje, sukobljeni pa pomireni ljubavnici i potpuno očekivani kraj. Ali ukoliko je radnja filma trebalo da posluži kao okvir za vratolomije i pošalice Rajana Rejnoldsa i Semjuela L. Džeksona, onda je cilj zasigurno postignut i publika koja se upravo tome radovala, nesumnjivo će uputiti pohvale filmu.

*Fotografije preuzete sa http://www.imdb.com/