„Na duši i telu“ je film o dvoje ljudi koji dele isti san. Iz svakodnevice obojene grubošću, nerazumevanjem i usamljenošću, Endre i Marika, koji se poznaju samo površno, uveče, kada sklope oči, sele se u prostor sna u kojem vide sebe kao jelena i košutu. Igrom slučaja, ovo dvoje radnika u klanici goveda otkriva zanimljivost koja ih povezuje, što dodatno pobuđuje njihovo interesovanje jedno za drugo.

Ovom u najmanju ruku nesvakidašnjom dramom, mađarska rediteljka Ildiko Enjedi, nagrađena Zlatnim medvedom na ovogodišnjem Berlinalu, obraća nam se neposredno i iskreno.

Posmatrajući junake i njihovo okruženje, uviđamo postojanje dva sveta – upravo sveta Duše i sveta Tela. Mnoštvom scenskih detalja, uvođenjem sporednih karakterističnih likova, pa i samim prostorom radnje u simboličkom smislu naglašen je svet telesnog, bluda, krvi, smrti i hranjenja. U njemu protagonisti nailaze na banalnost i suštinsku otuđenost. Prostor duhovnog je predstavljen kao naš intimni kutak obeležen iskrenim, svedenim i tajnovitim.

Kada saznaju da među njima ona najvažnija, duhovna veza već postoji, Endre i Marika će pokušati da se povežu i u fizičkom smislu. A to ne dolazi bez mnogo napora. Kompleksnost likova je donesena umetnički veoma upečatljivo. Marika mora da se izbori sa vidom opsesivno-kompulzivnog poremećaja, dok kod Endrea, čoveka distanciranog od života, ostaje da naslutimo dramu koja je dovela do oduzetosti njegove ruke. Ali, ipak, vidimo da junaci istrajavaju u želji da se zbliže jer čoveku je neophodno saglasje oba principa – i duhovnog i telesnog. Bez toga, ostaju nam usamljenost, žudnja i nelagoda. Dakle, film prati upravo to veoma romantično nastojanje da se udružimo sa srodnom dušom u potpunosti. Endre i Marika jesu ilustracija tog poduhvata, a predočavanjem njihovih specifičnih ličnih tereta autorka filma želi da naglasi koliko je taj poduhvat zapravo veliki. Put do cilja podrazumeva odluku da radimo na sebi, da pomognemo sebi što i dalje ne garantuje željeni ishod. Za to je ipak potrebno i nešto sreće, kao i ono što zovemo pravim trenutkom. Jer Marika je bila blizu krajnjeg potonuća, a Endre se u trenutku slabosti poveo destruktivnim impulsom i vratio starim navikama. Pa ipak, opstaje finalna postavka da život dobija smisao u susretu sa bliskom osobom.

Poigravanje sa svetlošću u odabrane scene unosi značenje, pre nego što ih samo ulepšava. Svetlošću je obeležen trenutak kada Endre, kao i kasnije Marika, zastaje ispred prozora da ogreje lice na suncu što jedan od načina da se podvuče povezanost ovo dvoje ljudi u njihovim instinktivnim postupcima, potrebama i uživanjima. Zatim, motiv svetlosti je prisutan u završnici filma, u trenucima zbližavanja junaka, kao i u završnoj sceni gde sunčevi zraci obasjavaju snežni šumski predeo iz sna. Ali ovoga puta bez jelena i košute jer oni su se pronašli na javi.

Izbor jelena, u čijem se obličju nalaze junaci u snovima, verovatno nije slučajan. Pored toga što ova životinja deluje plemenito i dostojanstveno, simbolika jelena produbljuje duhovnu dimenziju u datom kontekstu. Kult jelena, kao svete životinje sa magijskim moćima, zastupljen je vekovima unazad kako na prostoru Evrope, tako i Male Azije. Smatran je bićem koje ostvaruje vezu između dva sveta – živih i mrtvih, zbog verovanja da on svake godine obnavlja svoje rogove i time ujedinjuje smrt i ponovno rađanje. [1]

Ova lirski intonirana priča prikazana je izvan svake mogućnosti banalizacije – kako svojim stilom, tako i činjenicom da je u samoj priči vidljiv otpor glavnih junaka prema isključivo prizemnom shvatanju ljudskih odnosa, kao i naučničkom sagledavanju onoga što treba da je samo naše i samim tim posebno. A to je intimni svet što ga grade Dvoje, tih i samo njima razumljiv, luka razumevanja i prihvatanja.

[1] O simbolici jelena detaljnije možete pogledati na: https://www.rastko.rs/arheologija/srejovic/dsrejovic-jelen.html

*Naslovna fotografija preuzeta sa http://www.imdb.com