„George: You know that only thing that has made the whole thing worthwhile has been those few times that I was able to truly connect with another person.“

(A Single Man, 2009)

Scenario za film „A Single Man“, prema istoimenom romanu Kristofera Išervuda, napisao  je Tom Ford, kojem je ovo ujedno bilo i debitantsko režisersko ostvarenje. Vrlo ozbiljno se pozabavio kako izborom teme, tj. romana koji će ekranizovati, tako i načinom, tehnikom kojom će se u tome poslužiti.

Film počinje scenom iz koje saznajemo da

je glavni junak pretrpeo ogroman gubitak, izgubio je voljenu osobu u automobilskoj nesreći. Dalje nam se prikazuje njegova svakodnevica, život koji on nastavlja, a u kojem prosto odzvanja praznina. Interesantno je to što se radi o intelektualcu, naime, Džordž je profesor engleskog jezika, te i kroz njegov pristup temama o kojima razgovara sa studentima naziremo bitnu okosnicu filma a to je čovekov strah od smrti, tačnije, svest o njenom stalnom, lebdećem prisustvu. Ne slučajno, knjiga o kojoj vidimo da Džordž govori je Hakslijev roman „Posle mnogo leta“ koji tematizuje odnos čovečanstva prema činjenici da smo smrtni. Hakslijeva kritika društva koje pre žudi za večnom mladošću, okrenuto je materijalnom pre nego prosvetljenju usled razvijanja samosvesti, individualnosti kojom se dolazi do spoznaje, prisutna je i ovde na izvestan način. Naime, mi shvatamo koliko tema smrti opseda Džordža – koji se, za razliku od svog voljenog Džima, nikad nije radovao jutru jer je u njemu video simbol prolaznosti.

Džim je na sasvim suprotnom polu od uzdržanog i opreznog Džordža. Ne samo zbog razlike u godinama, već je on je neko ko je izabrao da prigrli život u potpunosti, da uživa u njegovim sitnim radostima i da bude zadovoljan onim što mu je dato. Ako njegov lik posmatramo u kontekstu razmišljanja koje izražava Džordž na samom kraju filma, shvatamo da je on do momenta spoznaje stigao ranije i živeo u skladu sa njim. Džima vidimo uvek nasmejanog, dok je Džordžov dominantni izraz zabrinuto lice. Džordžu Džim uspeva da osmisli egzistenciju, bez njega on kao da nema drugog izbora osim da požuri ionako neminovnu smrt. Okvir priče čini, zapravo, njegovo planiranje samoubistva koje uvek iz nekog razloga uspeva da odloži. Ljubavna priča jeste utkana u radnju, i to vrlo efektno baš zbog svoje nenametljivosti i time se uspešno izbegava da ona pređe u banalno prikazivanje. Brižljivo biranim momentima iz života dvojice ljubavnika otkriva se ne samo dubina njihovih emocija, već su te scene iluminativne za tumačenje njihovih filozofskih stavova. Džordž bi sreću i sadašnji trenutak da sačuva, produži, dok Džim prihvata proticanje ljudskog postojanja kao nešto što je prirodno i uspeva i pored toga da dosegne sreću. „Jim: What could be better than being tucked here with you?… I mean, if I died right now it would be OK.“ Tehnika smenjivanja prošlosti i sadašnjosti, poput igre svetla i tame, uspešno je upotrebljena  i prija gledaocu.

U priči nailazimo i na zanimljivu okosnicu koja se bavi pojmom manjine, tj. nevidljivim članovima društva. Taj termin „nevidljivi“ se potencira kroz film više puta i ukazuje na stav društva, pa i porodice kada je reč o homoseksualnom paru. No, u razgovoru sa studentima Džordž će govoriti o odnosu manjine i većine uopšte, po bilo kom osnovu (navodi primere ne samo antisemitizma već i otpora i osude bilo koje „grupacije“) gde ljudski strah od različitog posmatranog kao nešto što ugrožava većinu upravlja njenim postupcima.  Tu Džordž podvlači strah kao jedan od centralnih motiva u priči jer sa njim je i sam suočen. Narativ koketira i sa negiranjem uvreženih vrednosti građanskog društva i braka kao institucije ako obratimo pažnju na to da su u Džordžovom okruženju dve nesrećne žene koje žive ili su živele promašene živote (nasmejana komšinica, majka plavokose devojčice i bezobraznog dečaka, kao i Čarli, Džordžova partnerka iz rane mladosti).

Keni, student koji se zanima za Džordža, personifikacija je erotičnosti, senzualnosti i mladosti. On ga donekle vraća u stanje duha kao nekad u Džimovom društvu, kao sila koja ga vuče životu, uzima mu pištolj iz ruku.

S njim u razgovoru Džordž će izneti stav (citat koji sam izdvojila kao moto na početku) o tome šta je za njega jedino važno i vredno u ovom nesavršenom svetu. I u trenutku kada mu se javlja jasna misao o tome da je u životu sve baš onako kako i treba da bude, kada odustaje od oduzimanja života samom sebi, smrt iznenada dolazi. Kraj je, rekla bih, otvoren za tumačenje. Preda mnom je, u kasnijim razmišljanjima, i dalje ostalo pitanje da li je Kenijev lik za Džordža predstavljao novi početak, i ponovnu blizinu mladosti, pa samim tim njegovu iznenadnu smrt treba shvatiti kao duboko tragičan ishod, ili je Keni poslužio da odloži Džordžov susret sa smrću do trenutka kada je za nju bio spreman.

Ford je, itekako, uspeo u tome da, na vrlo sugestivan način, donese priču koja se tiče svih nas, o smrti, ljubavi, strahu i promišljanju egzistencije. Glumačka ekipa u kojoj su Kolin Firt, Džulijen Mur, Metju Gud, pa i mladi Nikolas Hoult, već na samom početku je zvučala obećavajuće i svojom izvrsnom glumom opravdala očekivanja. Muzika je dobro odabrana i usklađena, kako sa tematikom, tako i sa ritmom radnje. A da se mislilo na svaki detalj, pokazuju i uvodna i završna scena, sa simboličkim potencijalom koji nose. Nakon gledanja filma, priča ostaje u nama još dugo, što je, kako je negde Ford jednom rekao, i njegov cilj kao onog ko film stvara. I to ne samo zbog toga što je tema univerzalna i opšteljudska, već i zato što je donesena na određeni način, umetnički uspeo i upečatljiv.

***

nocturnal-animals

“Nocturnal Animlas” (2016)

Tom Ford, scenarista i režiser, još jednom me je oduševio. Novi film “Nocturnal Animlas” (2016) mi se veoma dopao, iako sam, i pored uživanja u dobro osmišljenim I lepim kadrovima, sve do kraja filma mozgala o čemu se zapravo radi. Na kraju, nakon kraće kontemplacije, mogu reći da mi se čini da je ovde u fokusu autorovog interesovanja, dakle Ostina Rajta, pisca romana za koji je Ford uradio scenario, priča o umetniku I njegovom delu.

Naizgled, težište je postavljeno na intimni život junakinje Suzan, bogate i uspešne vlasnice umetničke galerije, njeno lično nezadovoljstvo, poljuljanu bračnu sreću, a onda i osećaje koje u njoj izaziva pošiljka bivšeg muža –  roman koji je posvećen upravo njoj.  Iako tematski potpuno različiti, oba dosadašnja Fordova filma (A Single Man, 2009, kao i ovaj) pokazuju naklonost reditelja ka naizmeničnom prikazivanju prošlih i sadašnjih događaja, koji, rekla bih, proizvode odrđeni ritam što ide u prilog radnji kakva nam se predstavlja. Ono što otpočinje junakinjinim čitanjem dobijene knjige zapravo je film u filmu, tj. priča u priči (poput, ako bismo tražili dramski pandan, Šekspirove “Mišolovke” u “Hamletu”). Ovaj sloj radnje od presudnog je značaja za praćenje onog osnovnog, početnog. U njemu se kriju ključevi za odgonetanje svega bitnog. Da je ovo film o nastajanju dobre knjige, svedoči činjenica da je ona centar oko kojeg se kreće čitavo ostvarenje. Kao i značajni iskazi junaka-pisca, Edvarda, o neophodnosti da zapiše sve ono što bi inače, neobuhvaćeno spisateljskom tvorevinom, nestalo, potonulo u zaborav.

Priča o napadu na teksaškom autoputu, zlostavljanje tročlane porodice od strane grupe nasilnika usred noći, a potom i krvavi epilog događaja koji ostavlja oca ubijene žene i ćerke samog, očajnog i željnog osvete, zapravo je transponovanje piščevog, Edvardovog, sopstvenog doživljaja sebe u odnosu sa Suzan. Viđenja sebe kao slabog, pasivnog, koji dozvoljava da mu porodica bude otrgnuta. On priči daje kriminalistički okvir, ali zapravo jezgro je psihološka drama, gde se pisac poigrava pozicijama žrtava i nasilnika. Grupa siledžija predstavlja neku vrstu otelotvorenog zlog udesa, mraka, koji mu oduzima najvrednije. U životu, Suzan je ta koja ga odbacuje i koja je u njegovim očima ubica. Otuda i naslov “Noćne životinje” koji se, doslovno, odnosi na noćne napadače iz romana, ali je u bliskoj vezi i sa bivšom suprugom – pominje se da joj je Edvard, zbog stalnih nesanica, nadenuo taj “nadimak”. A ako pogledamo i vrstu umetnosti performansa kojom se bavi Suzan kao vlasnik galerije, opazićemo prisustvo grubog naturalizma, što predstavlja kockicu više u mozaiku kada govorimo o njenoj ličnosti.

Usput saznajemo kako u Suzan on nije pronalazio potrebnu podrčku kada je reč o pisanju i da mu je ona, što je vrlo značajno, čitajući njegove tekstove, predlagala da piše o nečem drugom, a ne o sebi. A ako smo išta naučili čitajući knjige velikih pisaca, to je onda upravo da, kao što Edvard i kaže, svi uvek i pišu o sebi (o onome što ih se lično dotiče, opsesivnoj temi, itd.) Tragedija usled izgubljenog deteta, koju Edvard doživljava Suzaninom odlukom, daje mu potreban impuls da pretoči svoj život u knjigu. U njoj on sublimira sve ono što oseća, a ujedno, kao svojevrsni stvaralački trijumf, postiže da se i Suzan, čitajući identifikuje (a to je dato vrlo jasno kroz niz paralelnih scena) sa njegovim osećanjem nepodnošljive tuge usled gubitka, nemoći pred nasilnim oduzimanjem nečega vrednog. Dakle, on uspeva da se, toliko različiti, njih dvoje tom knjigom na izvestan način povežu. Uspeva da napiše knjigu od koje joj glava neće, tokom čitanja odlutati na drugo mesto, kao pre, već je obuzeti u potpunosti i prožeti osećajem krivice. U tome i jeste Edvardova osveta. Nakon tog “povezivanja” on će joj uskratiti ponovni susret.

Daleko efektnije, svakako dramatičnije i dublje deluje ukazivanje na krivicu i grešku koja se objavljuje kroz umetničko delo, dakle kroz medij koji na jednom drugačijem nivou dopire do čitaoca (sagovornika) nego da se to obznanailo u običnom razgovoru, svađi, raspravi i sl. Zapisane reči, kao građa romana, žive večno.

Džejk Džilenhol je sjajan u ulozi Edvarda, sa ovim filmom sam počela da ga volim i cenim kao glumca. Ejmi Adams savršeno odgovara liku koji tumači, tako da je postava, uključujući i ostale glumce, svakako i policajca kojeg igra Majkl Šenon, pun pogodak.

Imajući u vidu i prethodno Fordovo ostvarenje, sada već možemo da govorimo o karakterističnom vizuelnom ugođaju koji pružaju njegovi filmovi. Naime, gotovo svaka scena može se posmatrati kao zasebno umetničko delo u malom. Reditelju je naročito stalo da prikaže lepotu ljudskog tela, na svakom mestu, čak i kada se radi o scenama koje prikazuju smrt, patnju, mučenje. Uvek je prisutna ta estetska svest koja uobličava čak i mračan sadržaj tako da uživate dok gledate.

Muzika je, kao i u prošlom Fordovom filmu, odlična i znatno doprinosi celokupnog doživljaju.

Jedva čekam novi film Toma Forda!

*Fotografija je preuzeta sa Wikipedije.