(„Milka zbogom, vidimo se sutra“, Partizanska knjiga, Kikinda, 2016.)

 „Najjednostavnije bi bilo da umrem, znam, da jednostavno krenem u šetnju, padnem na nečiji travnjak i umrem. Samo tako. Moja očekivanja nisu imala oslonac nigde, ma koliko ga tražio. I iznova sam stezao zube i govorio sebi da moram. Jedino bi me ta knjiga mogla ušuškati negde (…)“ (str. 113-114)

Pred nama je roman o piscu na njegovim stvaralačkim počecima, autsajderu koji ne vidi pred sobom budućnost, čiji se dani svode na stalno premeštanje – iz jednog  iznajmljenog stana u drugi, a koje za cilj ima, naslućujemo, pronalaženje mesta gde će moći mirno da se posveti pisanju. Ili je menjanje mesta boravka naprosto samo sebi cilj? Gde god da se nađe, junak se oseća podjednako nezadovoljno, uviđajući groteskno u svemu što ga okružuje. Živi ispraznu svakodnevicu jednog usamljenika. A to njegovo tumaranje, ponavljanje situacije povučenog, neshvaćenog i poniženog studenta, samo u različitom okruženju i sa različitim stanodavcima, možemo posmatrati kao naglašavanje junakove marginalne pozicije u svetu, društvu ili, pak, kao njegove neuspele pokušaje da nešto promeni.

Živeći na rubu siromaštva, sa cimerom koji vodi kakav-takav društveni život i pokazuje veću snalažljivost pred izazovima svakodnevice, junak/pripovedač se odlučuje da napusti zajednički stan i kreće u uzaludnu potragu za oazom mira i smisla. Kroz junakove neprestane selidbe, mi upoznajemo svet Jovanovićevog romana, kao i  likove koji u njemu egzistiraju.

Jovanović bira da prikaže nesrećne, skrajnute, pasivne ljude. U fokusu su mahom društveno marginalizovani likovi, a najbolji primer za to je možda Špiridon, stari izopštenik, koji zbog svoje nastranosti živi povučeno: „Spoljni svet je bio podnošljiv i objašnjiv isključivo između zidova njegovog stana. Tu nije bilo opasnosti. Imao je svoje mačke, svoje dečake, svog profesora; a sada i mene. Na njegovo nezadovoljstvo, život se nastavljao i napolju (…)“ (str. 72) Marija, kćer prve junakove stanodavke, koja je u više navrata iskazivala želju da sa njim ostvari komunikaciju, nakon porodičnih gubitaka koji na njoj su ostavili neizbrisiv trag, vodi jedan posve apsurdan život. U katalogu Jovanovićevih nedobačenih subjekata, naročito je upečatljiva gazdarica Olivera koja je, možda u najvećoj meri, prikazana kroz postupak groteske.

Jovanovićeva „Milka“ se čita u dahu pre svega zbog lakoće pripovedanja  i prikazivanja rugobnog ambijenta u okviru kojeg se kreće glavni junak. Autor ima smisla za detalj, od njegovih opisa vam može pripasti muka, prosto vas primorava da vizualizujete te prljave, vlažne ćumeze s miševima u kojima junak boravi. Takođe, on podjednako sugestivno prikazuje i neugledna ljudska tela pišući o različitim stanodavcima. Izdvojiću neke od najuspelijih: „Ličila je na veliki smrljivi zadah u iznošenom braon prsluku“(str. 85), ili: „Telo nije moglo da se nosi sa onim iznutra. Njena muka bila je kao živo blato. Gutala ju je iz dana u dan. I bila je sve mršavija. Oči su joj bile zatvorene. Palcem je klizila po obrvama, dok joj je među koščatim prstima dogorevala cigareta“ (str. 49); „Stezao je žutu muholovku i trzao njome ispred nosa. Izgledao je kao krava koja se muči u pretoploj štali“ (str. 20). Kroz čitav roman možemo pratiti prisustvo naročite estetike ružnog kod Jovanovića. S tim u vezi, valja obratiti pažnju i na noćno okruženje  koje katkad junaku pruži „utočište“, priliku da se skrije, a ujedno ga i draži. To je prostor u kojem susreće ulične prostitutke, žene koje se pokazuju noćnim voajerima u prozorima usamljenih stanova, u kojem neprilagođeni traže svoje veštačke rajeve.

Izborom da prikaže Ružno kao sveprisutno unutar svog romana, autor ne pretenduje samo da provocira jer danas, svesni smo, retko šta čitaoca može šokirati i sablazniti. Pre bismo rekli da se radi o reakciji na pojave iz svakodnevice, pokušaju da se one estetizuju transponovanjem u umetničko delo. Iz ove ideje će proizaći da upravo takvi  likovi, o kojima smo govorili, dožive „milost uobličenja“.

Nemogućnost da ostvari kontakt sa drugima, čak i u vidu razgovora, koji kod junaka redovno izazivaju nelagodu, muči ga, ali, s druge strane, on ne čini mnogo povodom toga. To se očituje, možda najviše, u odnosu prema ženama. „Osećanje suvišnosti nije me napuštalo. Mrzeo sam sebe. Mrzeo sam svaki trenutak svog odnosa sa ženama. Silno sam želeo da zavolim bar neki, a činilo se nemoguće“ (str. 40).

„Moraš biti prognan ako želiš biti pravi umetnik“ (str. 60) reći će Špiridon, junakov sagovornik, oduševljen njegovim pričama. Naime, motiv progonstva jedan je od ključnih u romanu. Progonstvo koje žive društveni autsajderi, kakav je, na kraju, i sam glavni junak, ali i progonstvo kao nešto što dovodimo u vezu sa umetničkim stvaranjem. Rekla bih da se autor bavi pitanjem neophodnosti otuđenja zarad umetnosti. Ne slučajno, a pogotovo kada roman broji svega 115 stranica, pominju se u njemu imena  Kiša  i Crnjanskog. Bilo da se radi o kišovskom „dobrovoljnom progonstvu“, ili egzilu kakvog ga je proživeo Crnjanski, pomenute autore ova problematika donekle bitno markira.  Lirizam u prozi još je jedna od niti koja od Kiša i Crnjanskog vodi ka Nemanji Jovanoviću. Naglašen je doživljaj junaka/pripovedača u odnosu na ono što vidi i što mu se događa. On je nesnađeni stanovnik sveta u koji odbija da se „uklopi“ i otuda može postati genije ili načisto propasti. Izgled nemilih enterijera u kojima ovaj mladić neumorno pokušava da stvara, doziva u sećanje atmosferu Kišove mansarde gde buđ i vlaga ocrtavaju sazvežđa pred očima dvojice mladih umetnika. U ovom slučaju mračnog Lautana bez Euridike.

U „Milki“ takođe imamo pisca koji se trudi da napiše svoju prvu knjigu. Zaokupljen je pitanjem pisanja i još uvek bojažljiv zbog mogućnosti da ispadne smešan. Pažnja koju bi mogao izazvati kao autor čije je delo objavljeno mu, vidimo, ne prija. Koliko zbog izlaska iz (željene) senke, toliko i zbog (ne)savršenstva književnog teksta i brige šta će drugi misliti o tome.

„Silno sam želeo da se osećam bolje, a bivalo je sve gore. Plašio sam se da nikada neće proći.“ (str. 11-12) Interesantno je da, i mada želi da pomogne sebi, da se izbavi, napušta cimera (ne slučajno, po imenu Igor) i potuca se po jezovitim sobama u nadi da će negde naći potrebni mir i samoću, s druge strane, junak perverzno uživa u svom životu otuđenika i nezadovoljnika. U momentu kada njegova priča ugleda svetlost dana, isprva je uzbuđen, ali vrlo brzo shvata da mu to ne pruža satisfakciju, već naprotiv: „Tako mi se učinilo, da ovaj novi život traži boljeg mene.  Ležao sam mokar i čekao trenutak u kom ću se strovaliti s kreveta na patos i zaplakati (…) Bez svojih strahova, zbunjenosti, sebičluka, bio sam niko.“ (str. 102) Junak veruje da ga njegova izopštenost i izopačenost definišu i da bez njih on gubi sebe.

Citat s početka ovog teksta sumira problematiku romana „Milka zbogom, vidimo se sutra“.  Stranice koje su pred nama isijavaju junakovu teskobu, osećaj impotentnosti u svakom smislu. Sličnu onoj kojom je obeležen junak Tišminog romana „Bernardijeva soba“. Linija koju povlače između sebe i ostalog sveta, taj jaz koji brižljivo „neguju“ Tišmin junak, kao i Jovanovićev, zbog nedostatka sposobnosti ili želje da se prilagode svakodnevnom životu, umnogome ih povezuju. I činjenica je da ne nailaze na preveliko razumevanje okoline, što rezultira njihovim povlačenjem u sopstvene mikrokosmose. Jovanovićev junak, ipak, oseća apsolutnu neophodnost da piše jer to je jedino što može da potisne misao o samoubistvu kao begu. Ili možda zato što, očajniki, sa svetom ipak želi na taj način da komunicira.

Doživljaj preteće stvarnosti kao da ga neprestano usporava u njegovoj spisateljskoj nameri, ali on je se grčevito drži. Jer pisanje je ujedno i jedini njegov način da se u stvarnost „uključi“, da na nju da odgovor, da pokaže da cveće zaista može poniknuti na đubrištu.

               Roman je objavila „Partizanska knjiga“ u okviru edicije znakovitog naziva „Prvoborac“, dakle, predstavlja prvi Jovanovićev roman. Pored njegovih nespornih kvaliteta, zanimljivo je napomenuti da je roman „Milka zbogom, vidimo se sutra“ ušao u širi izbor od 40 romana za ovogodišnju NIN-ovu nagradu.

               Od Jovanovića u budućnosti s pravom možemo dosta da očekujemo.