Male su šanse da će nas baš sve šarmantni Francuz uzeti za ruku i povesti na piknik u Lionu, degustaciju lepe hrane, mirisnih vina i time nas izmestiti iz svakodnevice, ali zato sve možemo da pogledamo novi film Eleonore Kopole.

„Pariz može da sačeka“, romantična je drama namenjena pre svega nežnijem delu filmske publike. Ljubiteljkama – a zašto ne i ljubiteljima? – ostvarenja kao što su „Pod suncem Toskane“ (Under the Tuscan Sun, 2003) i „Jedi, moli, voli“ (Eat Pray Love, 2010) svideće se i ova lepršava priča. Daleko od toga da ovde govorimo o naslovu koji je potpuno u rangu pomenuta dva, ali svakako da će biti jedno prijatno iskustvo za sve one koji od filma traže uživanje. Takođe, poslužiće kao podsetnik na važnost negovanja jedne posebne veštine, a to je radost življenja.

Prava stvar za sve one hedoniste u duši koji su možda zaboravili koliko je, makar i na nivou najsitnijih detalja, bitno ugoditi sebi, da je u redu ponekad se prepustiti, biti spontan i uživati u jednostavnim zadovoljstvima. Supruga slavnog reditelja „Kuma“ donosi nam ostvarenje gotovo u vidu gastronomskog vodiča kroz Francusku. I to ne kroz Pariz, koji smo navikli da viđamo u romantičnim filmovima, već kroz mesta van samog centra, kuda vas može provesti samo pravi poznavalac.

Kada kombinacija ukusne hrane, senzualnosti i erotike nije bila dobitna? Film obiluje upravo scenama znalački aranžirane hrane u finim lokalnim restoranima koje, u dugom putu do Pariza, obilaze Žak i En. Prisustvo lepote u detaljima ističe se i junakinjinim interesovanjem za fotografiju. Posete znamenitostima svakog usputnog mesta, lagani humor i sjajna glumačka interpretacija, predstavljaju zaista poseban doživljaj za gledaoca.

Zadovoljstvo je gledati Dajan Lejn u ulogama kao što je ova, gde dolazi do izražaja neposrednost, šarm i iskrenost likova na kakve nas je već navikla u prijatnim ljubićima „Voliš li pse?“ (Must Love Dogs, 2005), „Noći u Rodanteu“ (Nights in Rodanthe, 2008), a pre svega u pomenutoj adaptaciji bestselera Frensis Mejs, čija je radnja smeštena u čarobnu Toskanu, iz 2003. godine. Da stvari budu još bolje, ovde joj društvo prave Alek Boldvin i simpatični Arno Vijar u ulozi na čijoj dopadljivosti i ekstravaganciji  počiva čitav film.

Film, doduše, obiluje klišeima – Žak je prikazan kao tipizirani lik Francuza-zavodnika, vidimo bogatog muža koji zanemaruje ženu, krizu u braku sredovečnog para koja nam je predstavljena ne baš maštovitim potezima. Dakle, „Pariz može da sačeka“ tematski jeste nešto što smo već mnogo puta videli, ali ipak nam je drago da je snimljen. Važno je da ovakvi filmovi i dalje nastaju, da su tu, u ponudi, jer i te kako imaju svoje verne gledaoce. Upravo zato jer nam stižu kao žive razglednice sa mesta koja bismo želeli da doživimo baš kao junaci pred nama. Tako viđena, ta mesta postaju deo našeg iskustva i uspomena.

*Fotografija je preuzeta sa http://www.imdb.com