I mada nikad nisam bila veliki ljubitelj napomene: „Rađeno prema istinitoj priči“ jer zaista ne pravim vrednosnu razliku u korist dokumentarnog, a na račun mogućeg (verovatnog) unutar umetničkog dela[1], priznajem da su me duboko dirnule pojedine scene filma Mela Gibsona „Graben spasa“ (Hacksaw Ridge, 2016), za koji su scenario napisali Robert Šenkan i  Endru Najt.  I to upravo one u završnici, propraćene dodatnim snimcima intervjua sa stvarnim junacima bitke kod Okinave, koje nam je u ovom ostvarenju predstavila zanimljiva glumačka postava.

Film je gibsonovski grandiozan, epski veličanstven, sa širokim kadrovima i radnjom koja nigde ne žuri, već teče laganim, ujednačenim ritmom. Taj naglašen epski duh filma vidi se kako u scenama borbi, tako i u prezentovanju uzvišenih ljudskih vrednosti: plemenitosti, „čojstva i junaštva“. Pre samog gledanja filma, svesni smo da je reč o reditelju „Hrabrog srca“ (Braveheart, 1995) i „Stradanja Isusovog“ (The Passion of the Christ, 2004), tako da, u pogledu opravdanosti očekivanja, na kraju, možemo biti zadovoljni.

Po svom oprobanom „receptu“ koji po pravilu ne omane, Gibson pažnju usmerava na iznimnog pojedinca. Na idealistu u najvišem smislu te reči, beskompromisnog po pitanju svojih uverenja. Film prati životnu priču Dezmonda Dosa, mladog dobrovoljca iz Virdžinije koji je, tokom Drugog svetskog rata, stupio u američku vojsku kao vojni bolničar, ali se, što priču o njemu čini najzanimljivijom, pozvao na „prigovor savesti“ kada je reč o nošenju i korišćenju oružja. U toku bitke za Okinavu, on je uspeo da spase više od 70 ranjenika i postane prva osoba osoba u američkoj vojnoj istoriji koja je odbila da koristi oružje a nagrađena je Medaljom časti.  Dosa ne zaobilazi sudbina onih koji zbog svoje posebnosti, različitosti bivaju surovo tretirani, neshvaćeni i grubo ismejani. Po dolasku u armiju, on će preći trnovit put do trenutka kada će njegova uverenja biti ispoštovana. Očekivano, u pogledu odnosa saboraca prema njemu, dolazi do preokreta u trenucima kada se Dos objavljuje kao istinsko čudo humanosti usred ratnog meteža. Ne bez patetike, koja u ovom kontekstu i ne škodi čitavom doživljaju, on postaje neka vrsta duhovnog vođe svojim ratnim drugovima, njihov zaštitnik. Dopao mi se Endrju Garfild u ulozi Dosa, upravo zbog svog nevinog dečačkog lica i zbog toga što mu je tako prirodno stajao osmeh s kojim je junak podnosio sve uvrede, izazove i opasnosti.

Slojevitosti u predstavljanju likova doprinosi prilično opsežno bavljenje junakovom porodicom, odnosno, događajima koji su ga suštinski formirali. Retrospektivno nam se prikazuje tuča iz detinjstva u kojoj je Dos zamalo fatalno povredio svog brata. Vaspitavan u porodici vernika i prestrašen zbog moguće tragedije, on već tada čini otklon od nasilja. Drugi prelomni momenat, iz mladićkih dana, jeste sukob sa ocem u kojem, kako bi zaštitio majku, na njega poteže pištolj. Lik Tomasa Dosa, ogorčenog i u život razočaranog veterana iz Prvog svetskog rata, koji mučen strahotama koje je proživeo, svoj bes ispoljava unutar porodice, sjajno je doneo Hugo Viving. Uspeo je da nam približi Dosovog oca kao živi vapaj jednog očajnika tako da ga, i pored svih grubosti, ne mrzimo već ga i razumemo. Izrazito antiratno raspoloženje i apsurdnost stradanja u okolnostima koje svode čoveka na brojku, na meso ostavljeno na milost i nemilost mecima i bajonetima,  dati su kroz lik Tomasa Dosa. Tragična situacija u porodici dovoljno je živo predstavljena tako da gradi potrebnu psihološku motivaciju za određeno delovanje glavnog junaka. On traži uporište i način na koji bi se izborio sa sopstvenim „demonima“ i to pronalazi u doslednosti stavovima koje smatra ispravnim, pre svega ispoljavanjem humanosti. Prvo iskustvo spasavanja ljudskog života odvešće ga i do žene koju će zavoleti. Tereza Palmer, meni inače ne mnogo simpatična, dobar je izbor u ovom slučaju jer odiše blagošću i deluje gotovo prozračno što ide uz lik Doroti.

Moje zamerke idu na račun trajanja filma, tj. velike „komocije“ kada je reč o tempu radnje, o kojem sam već govorila. Čini mi se da je cela priča pomalo nepotrebno, ili, pak, neadekvatno otegnuta. Donekle filmu fale jači dijalozi, a to sam uvidela, zapravo, kad sam počela da pišem o njemu, a nijednu replika nisam uspela odmah da dozovem u mislima. I verujem da se moglo bez Vinsa Vona u ulozi narednika Haulea. Ovo navodim, kao i sve, krajnje subjektivno, možda zato što ne mogu da ga shvatim dovoljno ozbiljno i uživim se zbog toga u lik koji tumači.

Nesumnjivo, film ipak poseduje više kvaliteta nego mana. Gibsonu je stalo do toga da kod gledalaca izazove katarzično iskustvo. Priču o Dezmondu Dosu, posmatramo li je u kontekstu sadašnjice, što je neizbežno, trebalo bi da shvatimo kao priču o čovekoljublju iznad svega, o jednom upornom idealizmu koji nije jalov, već naprotiv, pokazuje se kako on dovodi do realnih podviga. O tome da u svim vremenima, pa i vanrednim stanjima društva, ima mesta za humanost, hrabrost i principijelnost. Svakako je očigledna povezanost junakovih stavova sa hrišćanskim učenjem i meni najlepša scena koja to pokazuje jeste upravo završna scena filma. U njoj Dosa spuštaju sa litice i pri tom se naglašava njegova pozicija između neba i zemlje dok leži, kao da lebdi, obasjan svetlošću.

[1] Ovde mislim na odnos pesništva (umetnosti) i istorije, o kojima govori Aristotel. Poezija (šire shvaćeno kao umetnost uopšte) govori o opštem, pa je stoga više filozofska, dok istorija govori o pojedinačnom. Istoričar piše o onome što se dogodilo, a pesnik o onome što se moglo dogoditi (Aristotel, O pesničkoj umetnosti). Parafraziram, naravno, sa željom da objasnim zašto smatram da priča, za koju je navedno da je zasnovana na istinitom događaju, nije vrednija od neke koja je isključivo plod umetničke fikcije.

*Fotografija je preuzeta sa Wikipedije.