Da li su laži zaista neophodne da bi se održao zajednički život? Ako ne laži, a ono bar poluistine i prećutkivanja? Ko ima hrabrosti, neka pogleda film „Potpuni stranci“ (Perfetti sconosciuti, 2016), italijanskog reditelja Paola Đenovezea, koji se na vrlo originalan način bavi ovom i sličnim temama.

Sedmoro dugogodišnjih prijatelja se sastaje na večeri i mi pratimo kako protiče druženje. Tvorcima filma je pošlo za rukom da u svega nekoliko poteza predoče problem svake od veza čije aktere gledamo. Radnja se razvija vrlo dinamično, uz glumu na visokom nivou. Radi se mahom o intelektualcima koji pričaju o svakodnevnim temama – poslovnim poduhvatima, roditeljstvu, seksualnom životu. Predlog koji raspiruje opštu znatiželju, pa i pomalo perverznu potrebu za uvidom u nečiju intimu bar za jedno veče, okrenuće stvari naglavačke. Naime, dolazi se na ideju da svo sedmoro tokom večeri javno podele sve poruke i pozive sa svojih mobilnih telefona. „Hvatamo“ sebe kako, ne različiti od samih junaka, uživamo u razotkrivanju tajni, činjenici da padaju sve moguće maske i da oni koji su mislili da se najbolje poznaju, odjednom jedni druge gledaju sasvim drugim očima.

Prikazana je mračna strana života udvoje. Ispituje se potreba partnera da vode dvostruki život, pa makar i u najnaivnijem obliku. A sve usled nezadovoljstva, promašenosti, izneverenih nada i očekivanja, ili, pak, nemogućnosti da iraze jedni drugima svoje potrebe. Dakle, autori „Potpunih stranaca“ odbacuju iluzije o srećnom bračnom životu i postavljaju pitanje po koju cenu je on eventualno moguć.

Ovaj mali film sa velikom idejom ne pretenduje da nas pouči koliko da prikaže voajerizam savremenog društva u malom, da nagovesti kritiku današnjiih načina komunikacije. U nedoumici smo da li se radi o problemima odvajkada (samo su nam informacije nekad bile manje dostupne), ili „novo vreme“, upravo zbog toliko otvorenih mogućnosti, proizvodi nove problematične situacije. Naša privatnost je ozbiljno ugrožena, a mi na to dobrovoljno pristajemo.

Interesantna je sugestija koju film upućuje, a to je da smelost za eksperimentisanje i provokaciju ljudi lakše iznalaze kada su u grupi. Svedoci smo jednog gotovo karnevalskog duha koji nastupa – izvrću se sva uobičajena pravila, junaci se stavljaju izvan konteksta svog svakodnevnog života. Žudeći pre svega da saznaju šta možda krije njihov partner, spremni su da se i sami razotkriju.  A kad se to desi, može li se nazad? Završnica filma je u tom smislu vrlo pažljivo osmišljena i dovoljno dobro se sprovodi krajnja poenta.

Pokazuje se da je za srećan život sa nekim potrebno istinsko umeće kojim tek retki uspevaju da ovladaju, sve i ako su psihoterapeuti. Jer kad smo nasamo sa sopstvenim problemom, shvatamo koliko saveti koje drugima dajemo često slabo pomažu. Mnogi u tim okolnostima, vidimo, biraju put skrivanja i obmanjivanja, uz neizbežnu dozu ogorčenosti.

Zašto onda pristajemo na tu igru? Brojne su pretpostavke do kojih dolazimo posmatrajući ovo prijatno društvance – tu su strah od promene, strah od neprihvatanja od strane okoline, strah od samoće, neuspeha, osećaj krivice, dužnosti, ili naprosto bahatost i uverenje da ćemo proći bez posledica. Potpuno ljudski. Ima, istina, u ovom filmu, kao doduše i u životu, onih svetlih izuzetaka koji deluju bez kompromisa onda kada je neophodno. Na osnovu ove uzbudljive drame, jasan je stav autora da su takvi ljudi u ozbiljnoj manjini.

U kom si ti taboru?

*Fotografija je preuzeta sa http://www.imdb.com