Računajući sa činjenicom da je našoj čitalačkoj publici već uveliko poznato delo savremenog norveškog pisca koji je na sebe skrenuo pažnju šire javnosti autobiografskom prozom u čak šest tomova i na preko tri hiljade stranica, u situaciji smo da se osvrnemo na ovu tvorevinu što je pobrala nebrojene simpatije. Ali imajući sve vreme mnoštvo intervjua sa autorom kao neprocenjivi putokaz u interpretaciji njegovog opusa.

Čime nas je to osvojio Knausgor? Ponudio nam je vrlo pitko, zavodljivo štivo, lako a sadržajno, naizgled neopterećeno formom i dužinom. „Moja borba“ je roman u kojem doživljavamo mnoge trenutke radosti prepoznavanja jer možemo lako da se identifikujemo sa pripovedačem. Tomovi ovog ostvarenja su knjige sa kojima se živi svakog dana i za koje želite da pisac nikad ne prestane da ih objavljuje. Na izvestan način, one zaista jesu knjiga za svakoga.

Nakon upoznavanja sa prve tri knjige ovog pisca koji je za vrlo kratko vreme postao globalni fenomen – kod nas doduše sa zakašnjenjem, no najzad trudom i zalaganjem Ivana Bevca i izdavačke kuće BOOKA i mi smo u prilici da uživamo u ovim delima – vidimo da prva dva romana obiluju autopoetičkim pasažima, redovima o umetnosti i umetnicima.

Tako će, na primer, Knausgor govoriti o pisanju:

„Poznajemo li nešto premalo, ono ne postoji. Znamo li ga previše, ono ne postoji. Pisati znači izvući ono što postoji iz senke onoga što znamo. O tome se radi u pisanju. Ne o onome što se tamo dešava, ne o tome kakvi se događaji tamo odigravaju, već o tom tamo samom po sebi. Tamo, to je mesto i cilj pisanja. Ali kako dotle doći?“ (Moja borba, Booka, Beograd, 2015, str. 204.)

Imena umetnika koja pominje mogu ukazivati na to u okviru čijih poetika ga treba čitati (ili nasuprot čijim?), no mogu biti shvaćena i samo kao izražavanje stava o stvaralaštvu ovih ljudi. Za ljubitelje esejističke forme inkorporirane u romaneskno delo, naći će se mnogo prijatnih čitalačkih doživljaja. Čoveku koji je sklon kontemplaciji i samoanalizi, kao i evociranju važnih mu događaja, Karl Uve Knausgor će se pretvoriti u jednog od onih prijatelja sa kojim u svemu tome može da uživa. Koji će pokazati lepotu istraživanja sebe i potrebe da se sve ispriča, bez ostataka.

Koje su autorove teme, pored onih što smo već naveli? Odnos prema porodici, pre svega prema ocu, jeste ono što suštinski markira prvu knjigu. Zatim, tu su priče o detinjstvu. Ako bismo već sada pošli u tumačenje, odredili bismo tematizovanje ovih predela sećanja kao potrebu da se pisanjem njihov autor izbori sa teretom, frustracijama, patnjama. Da ih oslobodi iz sebe i prenese na papir. Druga knjiga, u engleskom prevodu „A man in love“[1], bavi se pre svega emotivnim životom pripovedača. U njoj bez ikakavih moralnih ustezanja govori o bračnom životu, doživljaju roditeljstva, porodičnoj svakodnevici. Te stranice su dragocene jer pomenute stvari pisac slika bez ulepšavanja i potrebe da vodi računa o obzirima.

Sam autor, kada govori o ovim svojim romanima, poprilično simplifikuje stvari – nasuprot fami o njegovom delu i oduševljenju publike. On ili kao da je previše skroman, ili zaista ne smatra „Moju borbu“ toliko vrednim književnim delom. Ne voli kada ga porede sa Prustom, redovno ukazuje na to da je ova paralela pogrešna jer ne svrstava sebe u isti red sa francuskim velikanom.[2] Ljudi su skloni poređenjima, to je normalno, da vrednujemo nešto u odnosu na drugo, što nam je poznato. Ali, uzmimo Knausgorove romane kao zaseban univerzum. Šta tu pronalazimo?

U intervjuima nailazimo na piščeve stav o tome da romani o kojima govorimo nisu velika književnost, ali da poseduju neposrednost, energiju, direktnost i da je u tome njihova vrednost. Oni su plod misli da je najbitnije pisati, bez previše osvrtanja na perfekciju, stil. Al ističe da je za njega upravo odricanje od ambicioznosti bilo najteže. U trenutku kada je prestao da brine o kvalitetu, uspeo je da stvori ono što je želeo. O tome ima reči i u samom romanu:

„Nastavio sam kada sam se vratio kući, u nekim beleškama koje sam zapisao sa osamnaest godina, a koje iz nekog razloga nisam bacio, stajalo je ’kese s pivom u jarku’, odnosilo se na jednu novogodišnju noć iz detinjstva, to sam mogao da iskoristim, ako se samo opustim i batalim ideju o dostizanju nekakvih visina.“ (Moja borba 2, Booka, Beograd, 2016, str. 590).

Ovaj autor, da li rado ili ne, ipak često govori o svom stvaralaštvu. Da li je to nešto što po sebi nameće digitalno doba, kada bukvalno svaki dijalog sa autorom, svako gostovanje u bilo kojem delu sveta i pred možda i šačicom slušalaca, mogu biti globalno ispraćeni?

Komentarišući svoj popularni roman u nastavcima, Knausgor mu ne prognozira dugoročnu slavu. On kaže da se za sto godina ovi njegovi romani sigurno više neće čitati, ali da veruje da hoće oni na kojima tek radi.[3] Dakle, „Moju borbu“ smatra nužnim korakom do pisanja kakvo priželjkuje i koje ima da ostavi kao trajnu vrednost. Iz toga izvodimo da je „Moja borba“ nešto što je naprosto morao da uradi, prostor gde je u stanju da se izbori sa sobom, sa prtljagom uspomena, osećaja, strahova i eventualnih nejasnoća koje, zapisane, bivaju odgonetnute.

Da li ipak treba sa rezervom da primimo ove piščeve izjave? Svakako. O životu dela ne odlučuje njegov autor i vrlo je moguće da će ga vencem slave ovenčati ono za koje je imao druge planove. Takođe, vrlo je interesantno da neko ko se predstavlja kao introvert, odluči da piše upravo o svom privatnom životu, sa svim mogućim detaljima, svestan da će izazvati skandal. Ako pažljivo slušamo Knausgorov komentar na ovu primedbu u razgovoru u emisiji „VICE“[4], možemo doći do zaključka da je to bila cena koju je odabrao da plati kako bi napisao ono što je osećao neophodnim.

Za šta se to Knausgorov pripovedač bori? Za pisanje, za delo, za nalaženje vremena za umetnost u kolotečini svakodnevice, bori se da svoj život estetizuje transponovanjem u roman. Njegov pripovedač je neko ko se bori za ono što Knausgor naziva „autentični život“. Naime, za ljudski život koji ima vrednost, u kojem se uspelo izdići iznad banalnosti dnevnih rutina, obaveza, građanske dužnosti – onaj život koji je zaista „naš“.

Pripovedač ima potrebu da ukoreni sebe u svetu, za razliku od oca koji to nije uspeo.

„U maminoj kući predmeti su igrali sasvim drugačiju ulogu (…) Varjaču kojom meša kašu koristla je otkad pamtim. Smeđi tanjiri koje je postavljala za doručak kada smo dolazili kod nje bili su isti tanjiri iz kojih sam doručkovao kad sam bio mali, mlatarajući nogama koje su mi visile sa stolice u kuhinji na Tibakenu sedamdesetih. Njene nove stvari mešale su se starim i pripadale baš njoj, što nije bio slučaj s tatinim stvarima, koje su sve bile zamenjive. Sveštenik na njegovoj sahrani napomenuo je tako nešto u svom govoru, jer rekao je da čovek mora da ukoreni svoj pogled i ukoreni sebe u svetu, podrazumevajući da moj otac to nije učinio, što je sasvim tačno.“(Moja borba 2, str.359)

Knausgor nastoji da ostavi trag svog postojanja i delovanja procesom kreacije, da ne bi skliznuo u destrukciju.

Kada je reč o formi, on navodi da je koristio sve žanrove kako bi mogao da se izrazi. Imperativ je da se kaže istina, da se piše o nečemu što ima veze sa njim samim.  Ali ne možda toliko u smislu dokumentarnosti, koliko u okviru ideje da pisac mora da piše onako kako zaista oseća, o onome što zaista misli, što nosi u sebi jer inače njegov tekst nema vrednost.

„Nekoliko godina sam pokušavao da pišem o svom ocu, ali mi to nije polazilo za rukom, verovatno zato što je to bilo previše blizu mog života, pa se stoga nije lako moglo ugurati u drugu formu, što je preduslov književnosti. To je njen jedini zakon: sve se mora podvrgnuti formi.  Ako je neki od ostalih elemenata književnosti jači od forme, kao što su stil, zaplet, tematika, ako nešto od toga zaseni formu, rezultat je slab. Zato pisci s jakim stilom često pišu slabe knjige. I zato pisci sa snažnom tematikom često pišu slabe knjige. Snaga tematike i stila mora se suzbiti da bi književnost nastala. To suzbijanje je ono što se naziva „pisanjem.“ U pisanju je više reč o uništavanju nego o stvaranju. Niko to nije znao bolje od Remboa.“ (Moja borba, str. 209)

„To nije imalo ništa sa mnom, nije bilo ničega iz mog života, svesnog ili nesvesnog, što je značilo da nisam mogao da se vežem za tekst i dalje ga razvijem. Mogao sam i da pišem o Fantomu i Pećini lobanje. Gde je bila priča?“ (Moja borba 2, str. 257)

Slavni Norvežanin pominje da je verovatno mnogo teže pisati fantastiku i pri tom dosegnuti efekat stvarnog, uverljivog. Njegovi afiniteti kao spisatelja su ipak na drugoj strani. U jednom razgovoru povodom „Moje borbe“ govorio je o tome koliko je fasciniran bio dnevnicima jednog pesnika sunarodnika, Ulava H. Haugea. Čoveka koji je živeo povučenim i mirnim životom farmera, za čije višetomne zabeleške bismo očekivali  da nam budu dosadne, ali zapravo one hipnotišu i ne možete da prestanete da ih čitate. Iako se u životu tog čoveka ništa posebno nije dešavalo. Podseća li nas to pomalo na naš doživljaj Knausgorovog romana?

O smrti oca on je pokušao da napiše roman. Dakle, fikciju. Ali navodi da mu to nije polazilo za rukom jer takav tekst nije odgovarao sirovom doživljaju koji je želeo da prenese svojim pisanjem. Tako je došao na ideju da stvori delo u obliku dnevnika, ali kombinujući ga sa romanesknom formom. O žanrovskoj polivalentnosti ovog dela govori Dragan Babić u tekstu „Autoportret s lešom“, povodom prvog toma Knausgorovog romana, kojeg, između ostalog, označava i kao Künstlerroman.[5]

Svako književno delo ipak, ma koliko njegov autobiografski element naglašen bio, predstavlja poseban umetnički svet kojeg kreira njegov autor, dakle – fikciju.

U razumevanju Knausgora najviše mi je pomogao sam Knausgor. Pričajući o svom delu, on pristupa vrlo jednostavno svim temama koje interesuju čitaoce. To je jedan razumljiv govor, lišen svih velikih – no ipak neophodnih – reči književnih kritičara.

Mislim da ga treba svrstati u one pisce koji veruju u vezu književnosti i života jer je od sopstvenog stvorio književnost. Estetizovao je sve sa čim živi, sve ružno, teško, mučno, opterećujuće, ono čemu robuje, u jedno umetničko delo. Svakako, beleži on i lepe trenutke, ali većim delom su ga ona mračna sećanja usmerila u pravcu pisanja ovog šestoknjižja.

Postoje momenti u kojima pripovedač sumnja i u pisanu reč, kao i onih kada pisanje poistovećuje sa smrću:

„Sve u svemu, kada bi mi gorelo pod nogama, pisanje je bilo na prvom mestu. Ali zašto? Deca su život, a ko će okrenuti leđa životu? A šta je drugo pisanje, ako ne smrt? Šta su drugo slova, ako ne kosti na groblju?“ (Moja borba 2, str. 384)

„Poslednjih godina sam sve više gubio veru u književnost. Čitao bih i pomislio – ovo je neko izmislio. Možda zbog toga što smo toliko zaokupljeni fikcijom i pričama. Zbog toga što imamo inflaciju fikcije. Čovek je nalazi gde god da se okrene. Svi ti milioni džepnih izdanja, knjiga u tvrdom povezu, DVD-filmova i televizijskih serija, puni izmišljenih ljudi u izmišljenom, ali stvarnosti vernom svetu.“ (Moja borba 2, str. 568)

Ove rečenice su ipak deo u mnoštvu analitičkih pristupa najrazličitijim temama, deo pripovedačevih razmišljanja koja idu u raznim pravcima. Ali sve i ako shvatimo to književno stvaranje kao vreme otrgnuto od života, sebično raspolaganje svojim vremenom za potrebe stvaranja umetnosti, opet treba da imamo u vidu da on stvara delo upravo o tom životu, dakle, bori se da na neki način „pomiri“ književnost i život. Da učini da oni koegzistiraju. Ili, kako bi rekao Branislav Živanović, ovaj pisac „propituje sukob koji se javlja između dva dijametralno suprotna principa, apolonskog i dionizijskog – pisanja i življenja.“[6] Ovaj kritičar komentariše i odnos Knausgora i Prusta na nivou kategorija vita activa i vita contemplativa, odnosno, u kontekstu činjenice da moderno vreme diktira praktični, pre nego misaoni princip ljudskog delovanja.

Već na drugom mestu nalazimo izvesni optimizam kada je reč o moći i ulozi književnosti. Gde se veliča njeno prevazilaženje forme kojom je nešto izrečeno i mogućnost da izazove određenu reakciju kod čitaoca:

„Sve što se kaže rečima može se poreći rečima, pa šta će nam onda naučni radovi, romani, književnost? Ili drugim rečima: za ono za šta se kaže da je istinito uvek se može reći i da je neistinito. To je nulta tačka, i mesto odakle se širi nulta vrednost. Ali to nije i mrtva tačka, posebno ne za književnost, jer ona se ne svodi na reči, književnost je i sve ono što reči bude u čitaocu. Upravo to prekoračenje književnosti daje vrednost, a ne njena formalna prekoračenja po sebi, kako mnogi smatraju.“ (Moja borba 2, str. 132)

Čitajući prva dva toma, primećujemo da pripovedač ističe svoju želju i potrebu da piše, ali kao da se stalno pita šta je to o čemu vredi pisati. Mnogi pokušaji se pokazuju kao promašaji. Različite teme doživljava, na kraju, uvek kao nešto usiljeno. Pred kraj drugog toma, dolazi do odluke da piše o ocu i njegovoj smrti. Od tog trenutka mi zapravo posmatramo kako nastaje „Moja borba“ i koliko je to u početku teško išlo. Pisac je rešio da prigrli ono što mu je najbliže, što je za njega stvarno i to učini temom knjige. Da progovori o onome što ga najviše tišti, što je važno i tad prestaje svaka nesigurnost u to da li će napisati nešto istinito i vredno.

U više navrata je spomenuo da on na ovaj roman u nastavcima gleda kao na nešto što bi ga oslobodilo za dalje pisanje, što bi učinilo da ovlada onim što ga je određivalo u velikoj meri, kao i da bi istražio u potpunosti svoj odnos prema ocu koji je na njega imao toliki uticaj tokom života. Nakon završenog poslednjeg toma, Knausgor je istakao da radi na nečemu potpuno drugačijem, što tematski uopšte nema veze s njim.

Pročitavši za sada prve tri knjige „Moje borbe“, mogu da izrazim blago razočaranje poslednjom u ovom nizu. Pre svega jer sadrži najmanje esejističkih elemenata, onakvih kakve sam volela u prethodnim romanima. Smeštajući treću knjigu vremenski u prostor ranog detinjstva, razumljivo je da je izbegao nivo provokacije i kompromitujućeg efekta u odnosu na ljude o kojima govori. To se i očekivalo jer je i sam Knausgor naveo da su se, nakon što su prve dve knjige ugledale svetlo dana, stvari u njegovom privatnom životu promenile i da se to u narednoj knjizi vidi – da je ipak bio obazriviji.

„Moja borba 3“ je knjiga koja prikazuje pripovedačevo odrastanje. Kroz nju bolje upoznajemo likove sa kojima smo se susreli u prethodnim delovima ovog ostvarenja. Vraćamo se unazad u vreme u kojem su otac i majka bili po godinama bliski piscu u trenutku njegovog pisanja. Ton pripovedanja je u skladu sa dečačkim dobom junaka – pripovedača. Dakle, opažamo razliku u odnosu na raniju naraciju. U vezi sa „Mojom borbom 3“, Dajana Milovanov će reći da možemo „razumeti Knausgorovu suzdržanost ne kao strah od emotivnog komentara, već kao hronološki otklon neophodan da bi se vrednovalo iskustvo iz detinjstva i događaji koji su manje ili više uticali na ’Moju borbu’ kao svojevrstan ’Portret umetnika u mladosti’.“[7]

Da li će nekome ono o čemu Knausgor piše delovati banalno, ili kao vrhunsko umetničko delo, zbog naglašene i toliko u javnosti isticane „iskrenosti“ u izražavanju upravo onoga o čemu bi mogao da piše svaki čovek, opet, stvar je ukusa. No, sigurno je da taj „svaki čovek“ ne može pisati kao Knausgor. Za analitičke duhove, ove knjige biće izvor prave čitalačke naslade.

Otvorena je, svakako, i mogućnost da je ovaj „majstor literarnog selfija“, kako ga ponegde nazivaju, ciljao upravo na šokantnost, te da je tako i izazvao buru u javnosti pišući bespoštedno o sebi i ljudima iz svoje najbliže okoline, ogolivši se u velikoj meri. Ja sam ipak na strani onih koje je Karl Uve osvojio atmosferom svojih romana, kao i verom u terapijsku moć pisanja.

Knausgorovo delo je značajno i po svojoj ideji da je život pojedinca vredan da se o njemu pišu stotine i hiljade stranica.

I pored iskušenja nihilizma, stvaralac istrajno kreira delo u duhu svog književnog ideala. Uprkos tome što, kako kaže: „ima mnogo dobrih razloga da čovek sve pusti, ni za šta se ne veže, prepusti se padu dok se najzad ne razbije o dno“[8], on ne odustaje od pisanja, kao ni od života.

Krećući se u okviru pojmova prisustva i odsustva, koji su u promenljivom odnosu, ako tako postavimo život i umetnost, svakodnevicu i pisanje, svetovno i uzvišeno, pisac doista nastoji da približi ova dva principa jer uviđa njihovo prožimanje. Ilustrativan primer ove ideje nalazi se već u prvom tomu „Moje borbe“:

„Espen verovatno nije bio svestan toga, jer sam se uvek pravio kao da mi je skoro sve poznato, ali on me je uveo u svet naprednih studija književnosti (…) ali ono što sam tada naučio bilo je da i naši smešni mali životi, u kojima ne možemo da steknemo ništa što želimo, ništa, u kojima je sve izvan naše moći i domašaja, učestvuju u ovom svetu, a samim tim i u uzvišenom, jer knjige su tu, samo ih treba pročitati, niko do mene samog nije me mogao odvojiti od njih.“ (Moja borba, str. 343)

Zaista, i sreća je da smo tek na polovini putovanja kroz Knausgorov umetnički svet. Proces odlaganja zadovoljstva i još puno interesantnih iskustava, nesumnjivo zagarantovanih, čini da pozicija čitališta koje „kaska za svetom“ i nestrpljivo iščekuje prevode ovih nesvakidašnjih romana i ne deluje toliko loše.

 

 Odabrani intervjui sa autorom:

https://www.youtube.com/watch?v=R7ucylZJTWs

https://www.youtube.com/watch?v=lFTvESIIzEo

https://www.youtube.com/watch?v=Og_yaXGgRQ0

https://www.youtube.com/watch?v=FvvjWhFlV38

https://www.youtube.com/watch?v=N31RAxAmFpM

[1] U engleskom prevodu, delovima romana su dati podnaslovi – „A Death in the Family“, „A Man In Love“, „Boyhood Island”, „Dancing in the dark” , „Some rain must fall” – dok će šesti deo biti objavljen u toku ove godine. Naši čitaoci će pričekati malo duže. Početkom naredne godine očekujemo tek četvrti tom.

[2] Jedan primer piščevog komentarisanja sopstvenog odnosa prema Prustu, dostupan je u ovom videu https://www.youtube.com/watch?v=Og_yaXGgRQ0

[3] Pogledati tekst „What I’ve Learned: Karl Ove Knausgaard“ http://www.esquire.co.uk/culture/books/news/a16756/karl-ove-knausgaard-interview/

[4] https://www.youtube.com/watch?v=lFTvESIIzEo

[5] Künstlerroman , ili na engleskom „artist’s novel“ jeste podvrsta onogo što nazivamo roman o odrastanju (Bildungsroman), a skoncentrisan je na razvoj i sazrevanje umetnika. Pogledati tekst Dragana Babića, „Autoportret s lešom“ http://polja.rs/wp-content/uploads/2015/10/494-20.pdf

[6] Pogledati tekst Branislava Živanovića, „Čudnije od fikcije“ http://polja.rs/wp-content/uploads/2016/05/Polja-498-PRINT_195_200.pdf

[7] Pogledati tekst Dajane Milovanov, „Karl Uve i Knausgor“ http://polja.rs/wp-content/uploads/2017/07/Polja-505-Internet-265-268.pdf  Autorka se detaljnije bavi razlikom treće knjige u odnosu na prethodne, njenim uzrocima i neophodnostima.

[8] „Moja borba 2“, str. 359

*Fotografija autora je preuzeta sa: https://www.wikipedia.org/

*Fotografije korica preuzete sa: http://www.booka.in/