Volela bih da smo od Besona ovog puta dobili mnogo više. Čitajući prethodno kritike o filmu, shvatila sam da ne treba da očekujem previše, ali i pored toga sam iz bioskopa izašla prilično razočarana.

Kada je reč o samom vizuelnom ugođaju koji film pričinjava, tehničkim rešenjima prema kojima mogu samo da izrazim divljenje, ali ne i da ih podrobnije komentarišem jer zaista nisam ekspert, film dobija čistu desetku. Kao veliki ljubitelj “Petog elementa” (The Fifth Element, 1997), koji je u svoje vreme bio pravi događaj – po umetničkoj viziji, dizajnu, izgradnji jednog futuristički viđenog sveta – bila sam vrlo radoznala da vidim kakav spektakl će Beson kreirati ovog puta. I to u vremenima kada digitalna tehnologija omogućava nemerljivo veći razmah snage jednom takvom vizionaru i stvaralačkom duhu. Grad Alfa koji ovde upoznajemo je fascinantan, kao i mnoštvo pažljivo osmišljenih bića (treba li tu naglašavati izvanrednu maštovitost!?); planeta Mul i njeni stanovnici jesu jedna impozantna tvorevina. Film je jednostavno lep. Ali, sa moje tačke gledišta, tu je i kraj liste njegovih kvaliteta.

Za razliku od gorepomenute, izvrsne sci-fi tvorevine sa Brusom Vilisom i Milom Jovović, koja ne samo da nas animira već se bavi i važnim filozofskim postavkama. 

Poznato nam je da je ovogodišnje ostvarenje inspirisano strip serijalom iz 60-tih godina “Valerijan i Lorelin“ (Valérian et Laureline), francuskih umetnika Pjera Kristena i Žan-Kloda Mezjera. Međutim, priča koja je ovde adaptirana, veoma je slaba, hiljadu puta ponavljana. Ni to ne bi bio problem, da je data na način koji će nam omogućiti da je u trenutku gledanja doživimo kao zaista posebnu i prvi put viđenu. Jer tako bi, čini mi se, trebalo da bude. Trebalo bi da uspe da nas pomeri, zainteresuje, da nas osvoji i na emotivnom nivou. Donekle se taj efekat postiže u scenama gde posmatramo stanovnike Mula i saznajemo njihovu životnu filozofiju. Motivacija ostalih likova je, međutim, šturo ocrtana, previše je opšteg, a malo pojedinačnog. Odnosno, čak i u ovakvoj vrsti filma, žanrovski gledano, malo “dubine” ne bi škodilo.

Glumački par Valerijan i Lorelin deluje solidno na ekranu. Ako govorimo o tzv. hemiji, mislim da ona na relaciji Dejn Dehan-Kara Delavinj ne izostaje. Ali ono što kvari čitav doživljaj, a na čemu ne možemo zameriti samim glumcima, to su veoma loše replike. Humor koji je potpuno prizeman, negde i neumesan.

Zamerke idu i na račun trajanja filma i njegove razvučenosti. Jer zaplet koji pratimo ne zahteva toliku minutažu. Deluje kao da je radnja tu samo da “veže” obilje raskošnih scena, nešto što će nas provesti kroz  Besonov imaginarijum.

Sigurna sam da je slavni reditelj istinski uživao u snimanju – da li bi pretenciozno bilo reći da se to u filmu oseća? Pročitala sam jedan tekst o tome kako je Beson u stvaranje “Valerijana” uključio studente iz sopstvene filmske škole “L’École de la Cite” te da mu je to bilo veliko zadovoljstvo i da bi bio ludo srećan da je njemu kao mladiću neko pružio takvu spektakularnu priliku. Kad sve to saznate, prosto želite da vam se film dopadne. Ukoliko je akcenat bio na vizuelnom zadovoljstvu i pokazivanju šta se sve danas može u kinematografiji prožetoj vanrednim digitalnim mogućnostima, onda je ovo ostvarenje ispunilo svoj zadatak. Ali verujem da bi bilo bolje da je neko drugi radio na scenariju, a ne sam reditelj.

Ne mogu da prećutim da mi je zasmetalo i to što je Loreninin lik oblikovan tako da junakinja više glumi da je seksi, nego što uspeva da zaista odiše seksepilom. Ovo govorim jer je evidentno da se ta dimenzija protagonistkinje naglašava tokom filma. Brojni su krupni kadrovi njenog lica u kojima se oseća pre poza nego senzualnost. Da li je problem bio u samoj glumici, ili je sve upravo tako i zamišljeno, ostaje otvoreno pitanje. Kara Delavinj je bez sumnje lepuškasta, ali da li je baš intergalaktička femme fatale?

Od scenariste i reditelja “Profesionalca” (Léon: The Professional, 1994), očekivala sam bogatiju, sadržajniju priču i ipak malo veću rafiniranost likova. Kao i mogućnost da mi oni, iako junaci letnjeg blokbastera, ipak ostanu u sećanju i da poželim da vidim eventualne nastavke njihovih pustolovina.

Ovako, “Valerijan” za mene ostaje film koji je trebalo da me povede na uzbudljivo i koloristično putovanje sa upečatljivom, smislenom pričom smeštenom u okvire, kako su je kritičari nazvali, “svemirske opere”.

*Fotografija je preuzeta sa http://www.imdb.com/