Mad about Cinema

Alehandro Amenabar – “Agora” (Agora, 2009)

Još jedna biografska drama, u maniru istorijske fikcije, od tvoraca Alehandra Amenabara i Matea Žila, proverenog tandema, prati sudbinu Hipatije, grčke filozofkinje i naučnice iz Aleksandrije u 4. veku nove ere. U sudaru grčko-rimskog politeizma i filozofije sa tada već zvanično priznatom religijom, hrišćanstvom, neminovno strada žena koja je svojim držanjem i podučavanjem uživala veliki ugled i uticaj među savremenicima. Sam siže ove priče nam je poznat iz istorije, ali način na koji ga Amenabar i Žil donose prepoznajemo kao svojevrsnu umetničku vrednost. Pitamo se zašto su baš ovu priču odabrali da prenesu na platno.

Svakako jer je atraktivna za uobličavanje i to, verujem, zato što označava jedan granični period civilizacije, oslikava sukob dva poimanja sveta. Tematizuje se dekadencija jednog društva koje je na zalasku, i drugog, koje grabi ka svom usponu. Nije nam strano da su, u takvim uzburkanim vremenima, nažalost, česte žrtve upravo intelektualci koji misle drugačije od poželjnog, koji odstupaju od aktuelne politike, a da se rušenjem temelja starog namerava izgraditi novo. Pa tako ova priča prikazuje i spaljivanje Aleksandrijske biblioteke 391. godine.[1]

Ono što u delima istorijske fikcije neretko omogućava gledaocima da se bolje povežu sa likovima i što pojačava njihov utisak o pogledanom, jeste ljubavna dimenzija koja ni ovog puta nije izostavljena. Hipatija je u svojoj školi podučavala o filozofiji, astronomiji i matematici, a među njenim učenicima bili su mnogi kasnije uticajni ljudi iz državnih i crkvenih redova. Istorija govori o bliskom odnosu Hipatije i Oresta, aleksandrijskog prefekta koji je primio hrišćanstvo i svoju vladavinu težio da učvrsti diplomatskim pristupom trima stranama: paganskoj, jevrejskoj i hrišćanskoj. U filmu vidimo da je Hipatija bila Orestova velika podrška, ali i velika ljubav. Kao mladić, ovaj njen učenik vrlo samouvereno, pa i bahato, iskazivao joj je svoju naklonost. I pored njenog jasnog odbijanja, ova žena tokom čitavog života predstavlja za Oresta neprikosnoveni autoritet i ostaje vlasnica njegovog srca.

Lik čijem se razvoju posvećuje najviše pažnje u filmu jeste Devo, kojeg istorija ne pamti, rob Hipatijinog oca i njen pomoćnik. On je izuzetno interesantan i, čini se, uveden u priču kako bi se na primeru jednog čoveka oslikali razlozi i motivi koji dovode do globalnih društvenih promena. Naime, mladić iz reda robova, a u biti intelektualac, potajno je zaljubljen u Hipatiju i pokazuje se kao jedan od njenih najboljih učenika. Nekoliko majstorskih scena, kao što su scena bičevanja, ili ona gde mu voljena upućuje prekor i uvredu, a sa druge strane scena deljenja hleba gladnima kojim ga pridobijaju predstavnici hrišćanstva, rasvetljuju nam poreklo Devovih daljih postupaka. Njegova unutrašnja borba je divno umetnički predočena, put od plemenitog i nesebičnog dečka koji se žrtvuje da bi spasao drugaricu kazne, poslušnog i vernog sluge, do ratnika u ime hrišćanstva. Zapravo je njegova sudbina ilustrativan primer manipulacije ljudima, na osnovu njihovih nesreća, frustracija, pa i povređene sujete, kako bi se priklonili određenoj ideji. Vidimo čoveka kako pada u ruke onih koji zloupotrebljavaju religiju, oglušuju se o jednu od temeljnih postavki hrišćanstva – praštanje, zarad svojih interesa. Devo postaje destruktivan, spaljivaće spise koje je do juče čuvao i iz njih strastveno učio. No, ipak, pred Hipatijom će pasti na kolena bez mogućnosti da joj se osveti kako je nameravao. Jer, ako razmislimo, ovaj film se bavi pričom o tri strasti – moći, nauci i samoj Hipatiji.

„Volja za moć“ predstavnika nove religijie je sastavni deo ljudske prirode i ono što se u filmu ističe jeste kontrast između raskoši i podeljenosti društva po hijerarhiji sa jedne, i propagiranja jednakosti za sve i božanske pravde sa druge strane. Iz toga neizbežno proizilazi propast i dogorevanje prvog u korist drugog.

Hipatijina strast je znanje, otkrivanje tajne univerzuma stalnim promišljanjem. Ona tome posvećuje sve svoje vreme, čitav život. Njeni spisi nisu sačuvani, ali se iz svedočenja učenika zna da je razmatrala Ptolomejev geocentrični i Aristarhov heliocentrični model svemira, koji će Kopernik definitivno ustanoviti tek u 16. veku. Hipatija je predstavljena kao personifikacija razuma, pravednosti, beskompromisna, iznad ljudskih nesavršenosti. Takva, ona fascinira svoje okruženje, osvaja naklonost, ali i dovodi sebe u opasnost.

Priča o ovoj umnoj ženi antičkog doba, u „Agori“ je završena vrlo efektno. Poznati kraj njenog života usled nemilosrdnog kamenovanja, upravo od strane ljudi koje je Hrist učio da niko nije bez greha, ovde je preinačen prisustvom čoveka koji je, i pored svih promena kroz koje je prošao, sačuvao jednaku ljubav prema njoj. Ona umire u zagrljaju Devoa, pogleda uperenog ka krugu obasjanom svetlošću, pre nego što rulja dograbi njeno telo.

Hipatijin dijalog sa Orestom, u kojem će, gledajući u nebo, ona izneti svoju životnu težnju, navešćuje tragičan kraj njenog života: „If I could just unravel this just a little bit more, and just get a little closer to the answer, then… Then I would go to my grave a happy woman.“[2] Oblik elipse za kojim je tragala u svojoj teoriji, a pronašla ga noć uoči pogibije, gledaocu sugeriše da njena stremljenja nisu ostala neostvarena.

Rejčel Vajs je s pravom poverena uloga Hipatije, uspela je da je odigra sa dozom smirenosti, ali i čiste senzualnosti i odlučnosti koju ovaj lik zahteva. Kako je svetlost kao važan činilac, simbolički i estetski, uključena u sve značajne kadrove, tako je ona sadržana i u liku glavne junakinje, a ova glumica ju je ponela potpuno prirodno. Čitava glumačka ekipa je dobro odabrana, pre svih Maks Mingela u ulozi Devoa, a onda i Oskar Ajzak kao Orest i Ašraf Barhom u interesantnoj ulozi Parabolana Amonija. U filmu koji nosi naziv po mestu okupljanja (u helenističkoj tradiciji, na agori kao centru grada-države, okupljali su se slobodni građani i raspravljali o važnim pitanjima), radi se zapravo o sukobu i netrpeljivosti dveju strana koje se ne mogu i ne žele razumeti. Ali, pre svega, o mestu koje (ne)pronalaze pravda i razum, kao i Hipatijina ideja da su svi ljudi braća, u okolnostima smene epoha, koja predstavlja uvek traumatičnu ali i neizbežnu dinamiku ljudske istorije.

[1] Film prikazuje jednu od ukupno tri situacije u kojima je Aleksandrijska biblioteka uništavana. Prvi put je stradala od Cezarove vojske, 48. godine pre nove ere, zatim je usledio napad na biblioteku u okviru rušenja paganskih hramova po odluci cara Teodosija I, koji vidimo u “Agori”, a poslednje spaljivanje nastupa 642. godine od strane muslimana koji zauzimaju Aleksandriju.

[2] „Kada bih to mogla samo još malo razmrsiti i samo još malo se približiti odgovoru… Tada bih otišla u grob kao srećna žena.“ (prev. T.Ž.)

*Fotografija je preuzeta sa Vikipedije.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: