Mad about Cinema

Da se podsetimo: Alehandro Amenabar (“Otvori oči” i “More u nama”)

Podsetiti se filmova španskog reditelja i scenariste Alehandra Amenabara, uvek je jedinstveno iskustvo. I baš zato što njegova ostvarenja zaslužuju da se o njima razmišlja i piše iznova i iznova, pominjem ga uz preporuku da „izlistate“ ponovo njegov opus. Krećući se od biografskih tema, pa preko misterije do horora, ovaj umetnik neguje nesumnjivo upečatljiv izraz. Žanrovski potpuno različiti, njegovi filmovi kao zajedničku osobinu ipak nose autorovo izrazito umeće poniranja u ljudsku psihu, suptilno ispitivanje naših pobuda i intimnog sveta. Ovog puta ću se ukratko osvrnuti na dva njegova filma, iz čega će se videti Amenabarov široki tematski spektar.

"More u nama" 2004 (Alehandro Amenabar)

Biografska drama „More u nama“ (Mar adentro), koja je 2004. godine osvojila Oskar za najbolji strani film, predstavlja priču o Romanu Sampedru, prvom Špancu koji je kao kvadriplegičar, pokušao da se izbori pred sudom za svoje „pravo na smrt“. Film na specifičan način problematizuje odnos pojedinca, sa njegovim pravima i potrebama, i većine, oličene u pravosudnom, kao i crkvenom sistemu, ali i moralnim načelima ljudi koji ga okružuju. Mornar i pesnik, koji se već sa osamnaest godina otisnuo na put oko sveta, a od dvadeset pete mu se život radikalno menja usled fatalne povrede, stupa u polemički odnos sa hrišćanskim shvatanjima života i smrti. Harizmatični i razoružavajući Havijer Bardem u ovoj zaista zahtevnoj ulozi, donosi junaka na način koji nam omogućava da se zaista povežemo sa njim. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog scena gde Ramon u mislima leti i stiže sve do plaže gde sustiže ženu za kojom žudi, ovaj film, verujem, ostaje deo nas. Reditelj uspeva da nam predstavi kolika je želja nepokretnog čoveka za slobodom kretanja. More iz naslova jeste simbol slobode, nesputanosti, pa i erotike, kao i večitog života i snage. Kao takvo, ono se nalazi i u samom junaku kojeg upoznajemo. Takođe, ono kao motiv još više ističe kontrast između junakovog doživljaja sebe i pozicije iz koje ne živi istinski. Složeni porodični odnosi, prožeti kako netrpeljivošću, tako i ljubavlju i žrtvovanjem, daju ovom ostvarenju na vrednosti. Paradoksalno, neko bi rekao, vidimo da se u Ramona zaljubljuju dve žene. Jedna koja i sama pati od neizlečive bolesti, advokatica Hulija, kao i Rosa, samohrana majka koja u Ramonu pronalazi životno nadahnuće. Kroz međusobne odnose ova tri lika reditelj se bavi temom straha od života, kao i strahom od smrti, ljudskim frustracijama koje se očituju u najrazličitijim vidovima. I upravo zato, ovo je film o svakome od nas. Jer ogoljuje sve naše nesigurnosti, zebnje i otvara suštinska pitanja o životu.

"Otvori oči" 1997 (Alehandro Amenabar, Mateo Žil)Jedno od takvih pitanja, koja za mnoge, nažalost, zauvek ostaju retorička, opažamo kao izvesni lajtmotiv Amenabarovog filma „Otvori oči“ (Abre los ojos, 1997). „Šta je za tebe sreća?“, pitanje je koje će glavnom junaku, Cezaru, lepuškastom i samozadovoljnom zavodniku, biti postavljeno više puta. Film prilično mračnog dekora, označen kao drama, misterija i romansa, otvara pregršt tema, zbog čega je izvanredno zanimljiv. Prisutan je odjek bajkovitog motiva zanosonog princa koji zbog nedela biva kažnjen upravo oduzimanjem lepote. Jer Cezar je neko ko nam se na početku nimalo ne dopada – bahatog i nepromišljenog, očekivano, stiže ga zla sudbina u liku nesrećne ljubavnice Nurije. Glumac Eduardo Norijega znatno bolje dočarava patnju i zbunjenost protagoniste nego što to čini Tom Kruz u američkoj verziji ovog filma nazvanom „Nebo boje vanile“ (Vanilla sky, 2001). On oživljava pravog tragičnog junaka koji zbog svoje strasti ispašta sve do kraja i mada očajnički pokušava sebi da pomogne begom od stvarnosti. U središtu priče je osećaj krivice zbog prokockane šanse za ostvarenje prave ljubavi, koja je otelotvorena u liku Sofije, a koju u obe verzije filma tumači sjajna Penelope Kruz. Naglašava se važnost naizgled banalnih izbora koje činimo svakodnevno. Unakaženog lica usled automobilske nesreće, Cezar neće odoleti iskušenju koje predstavlja novo naučno otkriće – mogućnost produžetka života i kreiranje sopstvene „realnosti“ u kojoj postoji Sofija, ideal ljubavi i čistote, a on je ponovo lep. Amenabar, ipak, priču čini kompleksnom tako što relativizuje moć naučnih dostignuća da zauzda čovekov um koji se pokazuje kao nepregledni prostor i ničim ne može biti kontrolisan u potpunosti. Tako junakov san postaje košmar, obuzima ga užas, a onda, prirodno, i želja da se iz takovog sna trgne. Priča ima naglašen psihološki aspekat. Američka verzija filma je naklonjenija gledaocu, odnosno, prisutna je samoanaliza junaka, eksplicitno se objašnjavaju bitni motivi i postupci, dok original zahteva veće angažovanje publike, čak bi film bilo dobro pogledati više puta. „Otvori oči“ sugeriše zaključak da nema bega od stvarnosti, da nema života u slatkoj iluziji, da čovek, ma i podsvesno, ipak uvek traga za istinom i ne pristaje na obmanu. Ali pred Cezarom je bilo preveliko iskušenje. Zar nismo i sami nekad poželeli da zaspimo „lucidnim snom“ i zakoračimo u svet u kojem smo oslobođeni svih ružnih sećanja, a ljudi koji nam nedostaju su opet pored nas? I ovo Amenabarovo umetničko delo nam dolazi kao stepenik više do upoznavanja sebe.

*Fotografije su preuzete sa https://www.cinematerial.comi http://www.spainisculture.com

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: