Mad about Cinema

“Fantastična žena“ (Una mujer fantástica, 2017)

Ovogodišnji čileanski kandidat za nagradu Oskar, delo Sebastijana Lelija i Gonsala Mase, snažna je drama znakovitog naslova. Marina je fantastična žena i čitav film nam dokazuje tu tezu. Ova odrednica, videćemo, otvara dvojaku pesrspektivu – pogled na tretman koji Marina ima u svojoj okolini, kao i na osobine koje istinski određuju njenu ličnost.

Uvek je uzbudljivo gledati film u kojem je osnovna namera prikazivanje ljudske emocije i psihičkog stanja. Koliko zbog umetničkog opredeljenja da se takvom temom pozabavi, u čemu leži ideja da život pojedinca predstavlja vrednost, toliko i zbog izazova koji ovakva ostvarenja nesumnjivo donose kada je reč o realizaciji – načinima da se postigne uverljivost i upečatljivost.

Francisko Rejes i Danijela Vega u filmu "Fantastična žena" (2017)
Francisko Rejes i Danijela Vega u filmu “Fantastična žena” (2017)

Intencija autora „Fantastične žene“ bila je da prikažu osobu koja proživljava napuštenost i gubitak voljenog bića. Izborom junakinje, transrodne žene, Marine Vidal, autori su uspešno naglasili usamljenost i ugroženost koja čoveka pogađa u toj traumatičnoj situaciji. Takođe, očigledna je i potreba da se uperi prstom na vrlo provokativna, a uvek aktuelna pitanja koja se najčešće drže po strani – položaj ljudi pored kojih živimo.

Roberto Farijas, Amparo Nogera i Danijela Vega u filmu "Fantastična žena" (2017)
Roberto Farijas, Amparo Nogera i Danijela Vega u filmu “Fantastična žena” (2017)

Danijela Vega svojom zavidnom interpretacijom uspeva da nas uključi u priču o ženi koja je za većinu nestvarna, u najmanju ruku neobična i neprirodna. Dakle, možemo govoriti o  kategoriji fantastičnog ako imamo u vidu da je ona doživljena kao neko van granica racionalnog, „priznatog“, „normalnog“. Međutim, pravi problem nastaje kada ta ista okolina ne samo da ispoljava nerazumevanje, već doslovno odriče junakinji elementarne ljudske osobine i potrebe uskraćujući joj pravo da ožali voljenu osobu. U okolnostima kakve nameće porodica njenog partnera Orlanda, a to je pre svega poricanje njihove ljubavi i tumačenje njihovog zajedničkog života kao puke perverzije, Marina ulaže zadivljujuće napore da ne odgovori na provokaciju i da održi dostojanstvo u obraćanju. Likovi koji stoje nasuprot Marini u velikoj meri oličavaju licemerje, nasilje kao rezultat povređene sujete, ali i nelagodu pred nepoznatim.  Da slika ne bude crno-bela, ni Marina nije idealizovana, već opažamo i njene slabosti, kao i momenat psihičkog „pucanja“.

Danijela Vega u filmu "Fantastična žena" (2017)
Danijela Vega u filmu “Fantastična žena” (2017)

U društvu u kojem ne nailazimo na mnogo milosti, najveća dragocenost je pronalaženje makar jedne osobe koja će nas, ako ne razumeti i ohrabriti, a ono bar imati sluha za nas. Kao prostor prihvatanja i dobrih namera Marina oseća stan svog profesora pevanja. Svojom blagošću i mudrošću, on poprima izvesnu očinsku ulogu, kao i figuru duhovnog usmerivača. Marina shvata da nema načina da promenimo okolinu, kao i da od ljudi ne treba ništa da očekujemo. Da je pogrešno da tražimo ljubav i ljudskost, već da je potrebno da mi sami budemo ljubav i ljudskost. Junakinjina fantastična priroda, što nam sugeriše završetak filma, ovoga puta se ogleda u prihvatanju sebe i okretanju umetnosti kao odgovoru na stvarnost. Dakle, u umeću da, ne čekajući potvrdu spolja, crpi snagu i kreativni impuls iz sebe i na taj način (možda) nadjača težinu samoće.

*Naslovna fotografija je preuzeta sa http://www.imdb.com

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: