Faruk Šehić, bosanski pesnik kosmopolitskog duha, ove godine je za sarajevski “Buybook” objavio novu knjigu, pod nazivom „Greta“. Nastavši na temelju jedne od njegovih „Priča sa satnim mehanizmom“, ovo delo je poput kolaža, gde se u ujednačenom ritmu smenjuju deonice poznate nam odranije i novonastali odeljci.

„Greta“ gradi veze sa prethodnim piščevim ostvarenjima, sa centralnim motivima koje ona ocrtavaju, pa na kraju i sa čitavim univerzumom, u svom interstelarnom poduhvatu.

Povezanost sa prirodom, jedna od konstanti Šehićevog stvaralaštva, vidljiva je i ovde. Ponovo se susrećemo sa onim tankoćutnim pripovedačem iz „Knjige o Uni“ i hipersenzitivnim lirskim subjektom „Mojih rijeka“. Prepoznajemo temu rata, kao i motiv izbeglištva, ali i spasonosnu svetlost. Takođe, motiv ribe ispoljava se kao simbol slobode, prepuštanja toku reke, energiji koja traje čineći suprotnost ljudskom svetu što guši, obeležen ratom i razaranjima.

Povezanost sa kosmičkim Šehić tka u nameri da sićušnog čoveka smesti u novu dimenziju, da njegovu beznačajnost, koja mu se na Zemlji iznova potvrđuje, postavi kao deo neke više jednačine, dâ mu viši smisao ili, naprosto, više mogućnosti. Kao da hoće reći da ovo što živimo ne može (i ne sme!) biti sve. Dakle, ideja je obezvređenom dati vrednost, kroz upliv fantastičnog, i, na kraju, kroz sopstvenu umetnost. Ako se može govoriti o misiji jednog stvaraoca, čini se da bi ovo bila Šehićeva. Tu dolazimo do pojma transrealizma sadržanog i u podnaslovu dela.

Reč je o književnom pravcu koji omogućava da se kroz realističnu priču provuče nit fantastičnog, koja u potpunosti menja njenu percepciju. Potreba da se u svima nam vidljivu realnost unesu fantazijski elementi signal je i da sa tom „realnošću“ nešto nije u redu. U kontekstu Šehićeve poetike, mogli bismo dvojako doživeti to opredeljenje za transrealistički pristup. S jedne strane, kao izvesni beg od realnosti, traženje pribežišta u prostorima izmaštanog sveta, poput devojčice koja, u „Panovom lavirintu“, crtajući vrata kredom po zidu, otvara sebi put u čudesno. A sa druge, kao uvid da u našoj realnosti postoje naprsline, da je ona stavljena pod znake navoda jer nam tragična iskustva, strahote i vragovi koji vrebaju čoveka u vidu destruktivnih sila, čine ovaj svet teško objašnjivim. Na dodirivanje sa pomenutim kultnim filmom Giljerma del Tora upućuje sam autor „Grete“, nudeći nam na taj način vizuru kroz koju bi se njegovo delo moglo posmatrati.

Stvaralac utiskuje sebe, neskriveno i transparentno, u ovo delo koje se opire strogom žanrovskom određenju i živi, rekli bismo, svojim životom. „Greta“ je negde na razmeđi novele, pripovetke, balade i romana. Kroz nju struje Šehićeva lektira, omiljena muzika, kao i afinitet ka naučnoj fantastici. Tu je rat, refren Šehićevog stvaralaštva, ali u jednom novom aranžmanu. Bežeći, dakle, od jednoličnosti i ponavljanja, kao i od suvog pripovedanja, Šehić svoju priču smešta u šire okvire, negde između zvezda, između realizma i fantazije, sna i jave.

Faruk Šehić

Faruk Šehić, foto: Tomislav Miletić/PIXSELL

Podnaslov dela, noseći u sebi odrednicu „balada“, signalizira da bi neke crte ove književne vrste trebalo da imamo u vidu dok čitamo „Gretu“. Razvijene radnje, balada je vrsta poezije u kojoj su ipak snažno prisutne emocija i subjektivnost, karakteristične za lirski rod. Ko je do sada čitao Šehićeva dela, zna da je, uprkos tome što kao podlogu sadrže istorijska zbivanja i autobiografske elemente, upravo fini lirizam njihovo najvrednije obeležje. Kako je ovo „balada o Migfoldu“, posebnu pažnju zavređuje naročito ovaj junak, koji deli povlašćeno mesto sa Gretom, heroinom knjige.

Migfold je ambivalentno biće, na čas se pokazuje kao iskupitelj, neki astralni pandan Hristu, a onda vidimo kako ga u trenucima nagriza dekadencija našeg sveta. Ujedno posedujući natprirodne moći, on je i blizak nama, ljudskom usudu. Migfold nije vidljiv svima, već samo odabranima. Mogu ga videti oni kojima je potreban i oni koji imaju mašte, dozvoljavaju sebi da opaze i još poneku dimenziju osim zvanične, koji imaju širi pogled i neukaljane duše. Čini se kao da je Migfold plod dečije mašte i igre, kojima se deca služe da odvrate misli od surove stvarnosti. Njega vidi pripovedačeva porodica, ali i Greta, koja pristaje na igru.

Greta je nešto Drugo. Ta drugost u odnosu na okruženje ispoljava se kako u poreklu, tako i u svetonazoru. Učiteljica u penziji, živeći u stanu sa otmenim nameštajem, ostacima nekog drugog sveta, ona pobuđuje ljubopitljivost jednog dečaka. Bliža detinjem senzibilitetu, ova učena žena hrani ptice što joj doleću na prozor, voli decu i u svet unosi lepotu. Održava jednu estetsku dimenziju koja se u oskudnim vremenima čovečanstva osipa (poput predmeta koji, kako veli pripovedač, u ratu gube svoju funkciju, na primer lusteri i kišobrani) – Gretin podrum je najuređeniji, ona ima modle za kolače lepih oblika. Ona je protivteža svemu čega se pripovedač kao dete plaši jer, mrak ne sme u njen podrum a čitava njena pojava odupire se crnilu što odasvud vreba, kako u hodniku, na stepenicama, tako i ljudima. Greta se, vidimo, uzdiže kao simbol erudicije, kulture, humanosti i sigurnosti. Greta i Migfold zajedno, čuvari su pripovedačeve porodice, njihovo prisustvo, kao da hoće reći autor, učinilo je da porodica prevaziđe teškoće.

Osnovni narativ, za one koji vole da najpre znaju o čemu se u knjizi radi, čini upravo sudbina pripovedačeve porodice u godinama rata devedesetih godina prošlog veka. Međutim, za kretanje kroz delo nemoguće je pratiti isključivo nit radnje u klasičnom smilsu jer je ona data, u najmanju ruku, skokovito. Često je nalazimo i u formi spiskova, svojevrsnih kataloga zbivanja i pripovedačevih doživljaja.

Pa tako slika plovidbe ka „novom svetu“ i doživljaji sa putovanja, koji su u momentima prikazani do najsitnijih detalja, ostvarujući efekat uverljivosti, grade štit od užasavajuće ratne svakodnevice. Nude nam se slike nalik onima iz pustolovnih romana, smenjujući se sa stranicama naučno-fantastičnog štiva. Dok, u stvarnosti, shvatamo da je porodica tokom rata bila iseljena iz svog doma i da, vrativši se, nikad više nije pronašla spokoj. Greta je umrla od raka. Međutim, sve je drugačije u svetu „iza želatinozne barijere“, ako samo uspeš da načiniš „tih nekoliko početnih koraka“ (Greta, str. 110). Tamo se vidi Greta kako, u svetu koji je sama dizajnirala, i dalje u svojoj kuhinji pravi sok i hrani astralne golubove.

Naturalizam u slikama rata je tu da povremeno stvori kontrast fantastičnom i u tom smislu pojača čitaočev doživljaj, ili drugačije rečeno, iz magisjkih visina pisac nas baca u realnost da podseti o čemu se zapravo radi.

Kada govorimo o stvaralaštvu Faruka Šehića, ne možemo a da ne spomenemo boje i njihovo lajtmotivsko prisustvo u dosadašnjem mu opusu. To su pre svega boje Prirode, koja ima posebno mesto u njegovoj poetici – plava i zelena. Njima je obojen prostor utočišta i odmorišta za čoveka. Toj paleti se pridružuje i svetlost, dok su sa druge strane mrak, crnilo i Crnoljudi. Opirući se ništavilu, Priroda traje paralelno sa čovekovom prolaznošću, ravnodušna spram njegovih patnji, ali i takva, ona uliva nadu i obećava spokoj. Stoga, najvrednija stvar koju Migfold daruje je svetlac u kojem je kako kaže pripovedač, „čudesna energija samog Migfolda, vanzemaljski izvor svjetlosti koja nam je u ovim mračnim vremenima i te kako bila potrebna“ (str. 50).

Provejava kroz delo katkad i žal za iščilelom idejom jugoslovenstva. To je možda najbolje izraženo u slici jablanova koji, izvađeni na veliku žalost stanovnika zgrade, bivaju zamenjeni nekim novim, nepoznatim drvećem: „Navikli smo se na novopridošlo drvo i ono je brzo naraslo, ali ljubičasta boja njegovog lišća u sebi je imala neku hladnu lirsku notu, nešto pomalo odbojno i strano, nešto na šta se nikad nismo mogli privići, a i nije da smo se previše trudili. Jablani su ostali u našem sjećanju, a tu ih niko nije mogao posjeći.“ (str. 19)

Humor, kao deo života, deo je i ove knjige. Jer valja ponekad i gorko se nasmejati, pa olakšati dušu. Tako  u „Greti“ možemo naići na blagu ironiju, potresni smeh ranjenih u momentima beznađa, ali i na istinski humor gde će se čitalac iskreno nasmejati nad rečenicama poput: „(…) ako je bio rat ne znači da i dalje ne treba biti gospodin“ (str. 57), ili, govoreći o vremenu koje prethodi ratu: „Bile su to godine kada se ljudi nisu previše odavali sumnjama, iako su teorije zavjera cvjetale, ali su bile u saksijama predviđenim za to“ (Greta, str. 16-17).

Pogovor što nam ga Šehić ostavlja, posmatramo li i taj postupak sa dozom humora, možda je nastao u nameri da predupredi naša nevešta tumačenja. Ali ipak, pre ćemo u tom potezu prepoznati želju autora da ga dobro razumemo. Šehić se pokazuje kao jedan od onih pisaca koji rado govore o svom stvaralaštvu, koji ne beže od razgovora o sopstvenoj poetici, dakle bez bojazni da će njihova razjašnjenja ujedno i raščiniti delo u očima čitaoca. Tu volju da pomogne svom čitaocu, dakle bez želje za hermetičnošću i distancom, Šehić i inače neštedimice izražava u intervjuima govoreći o svojim knjigama.

Autopoetička mesta u „Greti“ obznanjuju nam da Šehić upravo kroz svoje pisanje razvija te „posebne taktike za teranje mraka“ (str. 22) ili, kako to na drugom mestu kaže, teši se „pokušavajući ljudsku sramotu i zločin staviti u međuzvjezdani okvir kako bih sebi objasnio ono što je neobjašnjivo: ljudsko zlo“ (str. 36). Na taj način, on svojom umetnošću unosi novu vrednost u narušeni svet i tu i takvu narušenu sliku estetizuje. Art is the highest form of hope, kako reče Gerhard Rihter.

„Greta“ je knjiga kojom se Ružno nastoji staviti u drugi plan, koliko god se taj poduhvat činio nemogućim, tako da prevagu ponesu snaga mašte i fini ljudski senzibilitet. Dobra vest je da se u tome i uspeva.

*Naslovna fotografija preuzeta sa: https://express.24sata.hr/