Mad about Cinema

„Moje rijeke“ Faruka Šehića (Partizanska knjiga, Kikinda, 2016)

Intenzivna i stvaralački ubedljiva, ova obimom nevelika pesnička zbirka ispoljava svoju veličinu snažnim impresijama koje izaziva kod čitaoca.

Hiperosetljivi lirski subjekt beleži treptaje duha i zakonitosti sveta sa njegovim zločinima, nepravdama, nesrećama za koje je uvek odgovoran sam Čovek. Odjek defetizma, i to nikako praznog i dekorativnog, već shvaćenog kao posledica iskustvenog doživljaja tog vanrednog stanja društva koje zovemo ratom, prožima čitavu zbirku. Tematski markirane prevashodno ratom u Bosni, Šehićeve pesme se uzdižu kao revolt i potreba za svedočenjem o ljudskom zlu uopšte, o istoriji beščašća naše civilizacije 20. veka. Sabiranje svih tih senzacija i promišljanja u stihove predočava neodoljivu potrebu za pisanjem, koja je ujedno i neophodnost jer „samo u pjesmi je moguće oživljavati mrtve“ („Stakleni kliker iz Potočara“). Jedino stvaralački uobličene, tragedije dobijaju na težini i izlaze iz opšte blaziranosti, samim tim zastrašujućeg nam sveta.

Itake kod Šehića nema – prošavši kroz iskustvo rata, lirski subjekt se ne vraća starom i poznatom, već je njegovo okruženje trajno preobraženo, unakaženo do u nepovrat. On u sebi nosi neizbrisive traume koje se reflektuju na sve što ga okružuje. Otuda i pogled na rukohvate u metrou rađa asocijaciju na omče za vešanje – jezovita slika koju iz pesme „Naša tijela su krasne paklene mašine“ izdvaja Vladimir Arsenić u pogovoru ovoj knjizi. Dok bi kod pesnika „Lirike Itake“ dominantno postratno osećanje bilo melanholija i nežna zagledanost u daljine, kod Šehića je to stilizovani bes, jedno dinamično osećanje koje čitaoca provocira na sopstvenu introspekciju, kao i na učešće u odgovornosti kada se radi o faktima istorije, kako se ona jednom možda ne bi ponovila u svojoj surovosti. I kad je setan, kada se prepušta, pesnik to čini živim pesničkim slikama, toliko, da njegov bol postaje opipljiv.

I pored uniženosti na koju je svedeno telo i ljudski život kao kratak  vremenski isečak, i pored nesumnjive „muške tuge“ koju nosi pesnički subjekt „Mojih rijeka“, baš kao i Crnjanskov, u Šehićevim pesmama osećamo strast, primećujemo kako pojedini stihovi prosto pulsiraju i izdvajaju se kao zasebne, žive celine. Veruje se da ljubav unekoliko ipak osmišljava egzistenciju: „Ako potraga za ljubavlju nije tajni smisao života/ Onda je sunčev spektar izgubio temeljnu boju…“; „Ako te zagrlim, ovaj svijet ne samo da/ prestaje postojati/ Istog trenutka se vraćamo tamo odakle smo/davno izgnani.“ („Povratak u rajski vrt“).

Maestralni su stihovi u kojima pesnik predočava odsustvo humanosti i svođenje čoveka na stvar, pa čak i manje od toga. U pesmi „Industrija smeća“ reći će: „Stvari se proizvode da bi postajale smeće/ Čovjek, na primjer, jako kratko traje/ Znao sam to još dok sam se krio u sopstvenoj kosi/ Češljevi iz Buhenvalda zauvijek su izgubili svoju kosu“. Takođe, sagledaće sebe kao paket težine 85 kilograma koji bi se bez problema mogao poslati FedEx-om („Emigrantski soul“). Jednostavnost u izrazu kojom Šehić suočava čitaoca sa monstruoznim dešavanjima je možda baš ono od čega nas podilazi jeza. „Uspomena iz Erfurta“, recimo, proizvodi takav doživljaj. Podvlači se da su ljudi sposobni za zlo koje ne poznaje granice, samim tim, za titana Atlasa je najveća kazna „da nas nosi na plećima/ (Ko poznaje odvratnost ljudske prirode, zna/ da nema veće kazne)“.

O besmislu ratovanja možda najbolje govori pesma „Sobna spoznaja“ u kojoj lirski subjekt nailazi na problem kako da stihovima oda počast drugu poginulom „u ratu koji je propao kao žeton u fliperu“.  Bol zbog stradanja onih kojih se danas seća još samo rodbina, pokušava da umiri okrećući se svetu bilja, malom krugu u kojem traži spokoj.

Eskapistička nastojanja, uslovno rečeno, očituju se kroz zbirku upravo u žudnji za sjedinjenjem sa Prirodom, tim jedinim što za njega predstavlja božanstvo. Pesma „Manifest“ eksplicitno upućuje na  takve težnje. U stihovima gde tematizuje svoju potrebu za utočištem u krugu prirode sa kojom je čovek u praiskonskoj vezi, oseća se vitmenovski senzibilitet. Međutim, Šehićevog lirskog subjekta, apsolutno svesnog usuda u surovom i pretećem okruženju, kreiranim od strane vrhovnih pokretača marioneta, u velikoj meri odlikuje prihvatanje  i spremnost na sve ono sa čime ga sutrašnjica može suočiti: „Minimalizam je bio moja deviza (…) jer ako zapuca spreman sam/ Sve svoje mogu staviti na leđa/ Po ugledu na puža s hrskavom kućicom/ I opet postati izbjeglica“.  (“Moja kuća je od zvijezdane sedre”). On je svestan svoje neukorenjenosti na bilo kojem mestu, pa otuda i okretanje ideji da  „jedini pravi dom je kosmos/ Ja ne znam za neki drugi zavičaj“.

Pa ipak, provejava ponegde krajnje ljudska želja za pripadnošću, za ljubavlju i razumevanjem, kao u pesmi „Napev izgubljen u noći“: „Da i ja nekom ispunim dušu/ Mekim silikonom mrtvih meduza“. Motiv meduze na više mesta može se dovesti u vezu sa samim čovekom, njegovom ranjivošću, osetljivošću, pa i neukorenjenošću. Možda vrhunac teskobe usled usamljenosti i otuđenja dao je Šehić u pesmi „Čekajući Spasitelja“, u stihovima koje je lepo primetila i Jovanka Vukanović u svom tekstu o „Mojim rijekama“: „(…) Riječ otuđenje sam konačno shvatio/ To je kada te drugi ljudi ne primjećuju/ a ti u svakom od njih vidiš Spasitelja“.

Pesnički subjekt bira da mapu svojih boravišta ocrta rekama sa kojim oseća povezanost, nasuprot otuđenosti od čovečanskog ustrojstva uopšte. Izlaz se nazire u panteistički obojenoj slici sjedinjavanja reka sa okeanom („Okeanrijeka ili obratno“, „Dan oslobođenja“), metaforom bezmernog prostranstva koje bi mu moglo doneti mir.

Pesme „Mojih rijeka“ glas su jednog istančanog lirskog duha koji nam na različite načine, uspevajući da iznađe gotovo uvek efektan stihovni izraz, govori da je na svetu ipak sve na svome mestu, preko grobova se nastavlja život, na šta direktno ukazuje odabrani moto pesme „Dan oslobođenja“. Prizivajući donekle Knjigu Propovednikovu, u pesmi „Jedna druga Loara“ uputiće signal za to da je sve u čemu učestvujemo deo jednog ciklusa, da se život nastavlja i posle najgorih tragedija. Ova misao je prisutna mahom u svim pesmama, a emocija kojom je obojena katkad varira, zavisno od stava koji lirski subjekt zauzima u datom trenutku – nekad je to prosto prihvatanje, nekad očaj, nekad duboka tuga i ukazivanje na nepravdu, nemoć preživelih da bilo šta promene, kao i da nastave „normalan“ život.  „Mravlji strašni sud“  kao pretposlednja pesma zbirke sažima sve ove misli – „fabrike i škole u kojima su bili konclogori/Danas su opet samo fabrike i škole“. Ali nam sugeriše da sećanje na stradanja postoji ipak negde pohranjeno, negde „u duši svijeta“, u nečemu oku jedva vidljivom, mravu koji je „u dosluhu s dobrim silama prirode“. Da upravo to sećanje, kako navodi pesnik, čini da ne izgubimo dušu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

%d bloggers like this: