Popularni Španac, Mario Kasas, ove godine je poneo nagradu Goja za najboljeg glumca. I mada stigavši baš za ulogu u „No matarás“ (2020), ova nagrada na neki način odaje priznanje njegovom ukupnom dosadašnjem radu.

Novi mračni triler reditelja Davida Viktorija nosi u sebi neveselu postavku da ono što se često propagira, a to je da živimo trenutak, budemo spontani i spustimo gard, može imati visoku cenu. Ili drugačije, svet oko nas je preteći, i poriv da kontrolišemo svoj život, svoju svakodnevicu, možda nije popularan, ali nas može zaštititi. Mrak koji boji ovo ostvarenje proističe upravo iz ideje da nas jedan pogrešan korak vodi u nepovrat.

Dani (Kasas) je povučen mladić, kojem su svakodnevicu ispunjavali jedino posao i briga o bolesnom ocu. Mi ga upoznajemo u trenutku kada se, smrću oca, ta rutina prekida. Mila (Milena Smit) je mogla biti sasvim kul devojka koja bi svojom neposrednošću oživela junakov već učmali duh. Jer, iz onoga što vidimo na početku filma, njemu je to prekopotrebno. Ali, kao što ono reče dr Haus: „Ljudi ne dobijaju ono što zaslužuju, već dobiju ono što dobiju.“ Da, mogao je to biti sasvim bezazleni flert, ali nažalost, pokazaće se kao poguban.  

Milena Smit i Mario Kasas, "No mataras" (2020)

Milena Smit i Mario Kasas, “No matarás” (2020)

Početak filma, krupni plan koji Danija prati isključivo s leđa, navešćuje postojanje vrebajuće pretnje. Ujedno, i to što ne vidimo junakovo lice, tumačimo kao izvesno odsustvo individualnosti. Dakle, njegova ličnost je nevidljiva, on postoji jedino kroz dužnosti koje obavlja. Ovaj kvalitetan start vodi nas dalje u nešto što ispituje granice ljudskosti u trci za opstanak. Dani je poželeo da konačno „poleti“, ali čeka ga slobodan pad.

Od momenta kada polazi za Milom, junak počinje da čini stvari koje mu nisu svojstvene. I to se dešava u etapama, gradacijski pratimo njegove ekstremne postupke, idući od lošeg ka najgorem. Dozvoliće sebi da ga pred provokacijom strast ponese, ne sluteći da je nevolja već pred vratima. Onaj koji je do tada brinuo za druge, stavljajući sebe uvek u treći plan, odjednom očajnički pokušava da se spase ne prezajući od nasilja, tako da to deluje naprosto instinktivno. Pa tako dolazimo do zanimljivog psihološkog jezgra: da li zver čuči u nama, ili nas okolnosti doista transformišu do neprepoznatljivosti?

Činjenica da se radnja odvija u jednoj noći, samim tim ga čini intenzivnijim, kao što je i slučaj sa ovako komponovanim ostvarenjima. Skoncentrisani smo na detalje, materijal je zgusnut, što već samo po sebi podiže nivo napetosti i iščekivanja.

Mario Kasas, "No mataras" (2020)

Mario Kasas, “No matarás” (2020)

Film ima cikličnu kompoziciju, ali, ipak, za tumačenja otvoren završetak. I na početku i na kraju vidimo život koji se gasi. S tim što se u prvom slučaju protagonista trudi da jedan život sačuva, a kasnije stoji nad bolničkom posteljom spreman da nečiji život oduzme.

„No matarás“ nas ostavlja sa dosta pitanja. Pre svega, ne znamo koji je junakov naredni potez jer mi izlazimo iz priče pre nego što se ona zaokružuje. Autor nas ostavlja u dilemi da li će Dani „preći granicu“, kako i glasi engleska verzija naslova. I najzad, da li su naši postupci uvek izraz načela koja živimo, ili pak sve zavisi od konteksta u koji smo postavljeni? Da li je potrebno samo da se pruži prilika, i svi bismo bili Dani koji zubima napada protivnika?

*Naslovna slika preuzeta sa: FilmAffinity