Giljermo del Toro darovao nam je još jedan neobičan film koji, pored nagrade Zlatni globus za najbolju režiju i Zlatnog lava na festivalu u Veneciji, ima velike šanse da bude ovenčan još brojnim drugim priznanjima.

Obojeno prepoznatljivim autorovim stilom, opskurno, ali i razoružavajuće emotivno i intimno deluje ostvarenje „Oblik vode“ (The Shape of Water, 2017) koje vraća dostojanstvo autsajderima. Ova namera očituje se jasno kroz izbor likova – njihovu različitost u odnosu na sredinu u kojoj egzisitiraju. Bilo da se radi o markiranosti određenim hendikepom, ili naprosto drugosti u vidu rase ili seksualne orijentacije. Centralna tematika filma zaodenuta je u zaplet koji se temelji na rivalstvu između Amerike i Rusije u dostizanju naprednih sredstava za borbu za vreme Hladnog rata. Radnja je otuda smeštena u Baltimor 60-tih godina 20-og veka i to u laboratoriju u kojoj američka vlada izučava čudnovato humanoidno biće i njegove izvanredne mogućnosti.

Photo: http://www.imdb.com

Ovaj kontekst se pokazuje kao pomalo slabašan okvir za priču o (ne)razumevanju onih koji su drugačiji od nas i ukazivanje na težinu usamljenosti. Ona je zajednička, međutim, i progoniteljima i progonjenima, odnosno, jednako zarobljeni čine nam se junaci sa obe strane – oni koji žive život društveno prihvaćenih individua, kao i oni marginalizovani. Vrlo sugestivno nam je dočarana svakodnevica protagonistkinje Elajze (Sally Hawkins), neme čistačice tajne laboratorije, kao i njenog suseda (Richard Jenkins) koji bezuspešno bije sopstvenu bitku za sadržajan i smislen život. U ništa zavidnijoj poziciji ne nalazimo ni Elajzinu odanu koleginicu Zeldu (Octavia Spencer), Afroamerikanku koja živi u promašenom braku noseći sav teret sudbine na svojim plećima. Međutim, interesantno je da krajnju tezu predstavlja misao da su usamljenost i nerazumevanje zapravo univerzalna ljudska situacija – jer njima su obeležene i egzistencije junaka iz redova „vladajućih“. Praznina i rutina prožimaju tipičan građanski, porodični život pukovnika Striklanda (izvanredni Michael Shannon), krvožednog predatora koji juri svoj plen. Takođe, vidimo i istinskog zaljubljenika u nauku, dr Dimitrija (Michael Stuhlbarg) koji, budući usput i čovek sa dvostrukim identitetom, ne nailazi na razumevanje ni na jednoj strani. Autor gradi, dakle, jednu ilustraciju opšteg bezizlaza.

Photo: http://www.imdb.com

Stvaralački odgovor na ovakvo stanje stvari možemo tumačiti kroz prisustvo bajkovitih elemenata u priči. Ne slučajno, uvodne i završne scene asociraju na formule kakve nalazimo upravo u bajkama. A kao i u „Panovom lavirintu“ (El laberinto del fauno, 2006), postojanje fantastičnog obećava utočište od sveta stradanja. Povezanost koja se gradi između čudnovatog bića i Elajze dobija na upečatljivosti viđena kao susret dvoje koji su jednaki u svojoj različitosti. Na taj način jedno drugom donose radost. Na ovom nivou potom pratimo razvoj jedne nesvakidašnje romanse – borbu i žrtvovanje za ono što nam je dragoceno, pa makar bilo iracionalno (a kad ljubav to nije?).

Postavlja se pitanje da li Del Toro ovim svojim ostvarenjem upućuje na postojanje nade ili baš na suprotno, ako jedini spas može doći iz prostora nadrealnog. I samim tim potcrtava šta bi to u ustrojstvu društva i sveta trebalo da se promeni. Kako znamo da je film dobio mnoštvo nominacija za predstojeću dodelu Oskara, zaključujemo da su stavovi izraženi u njemu prepoznati kao relevantni. Moram priznati da se radi o uistinu vrlo jednostavnoj priči, sa jasnom simbolikom koja je zgodno univerzalna i moguće ju je interpretirati u raznim kontekstima kao delo koje slavi pravo na različitost, jedinstvenost i naglašava neutaživu ljudsku glad za bliskošću, ljubavlju i prihvatanjem.

*Naslovna fotografija preuzeta sa http://www.imdb.com