Najnoviji iz radionice Kena Louča, film „Oprostite, mimoišli smo se“ (2019), prikazuje borbu jedne porodice da izađe iz dugova i obezbedi osnovna sredstva za život.

Radnja ove drame je smeštena u oblast Njukasla, na severoistoku Engleske, koji već dugo pogađa problem nezaposlenosti i teška ekonomska situacija. Međutim, slika se dâ posmatrati i univerzalnije i, nažalost, može se odnositi na bilo koji deo današnjeg sveta.

Riki i Ebi, možda ni po čemu posebni, imali su snove i, sa svoje strane, ulagali trud da sa svojom decom žive jedan jednostavan, ali siguran život. Međutim, spoljašnji faktori – propast Rikijeve građevinske firme, a potom poslovi gde radni dani traju i po četrnaest sati – postavljaju im gotovo nepremostive prepreke na tom putu. Ebi (Debi Hanivud) je kućna negovateljica i pored sve teskobe, uvek pribrana i pažljiva. Riki (Kris Hičen) nalazi novi posao kurira u koji ulaže i poslednju imovinu, ali ubrzo shvata da je obećana sigurnost samo iluzija.

Kris Hičen u filmu "Oprostite, mimoišli smo se" (2019)

Kris Hičen u filmu “Oprostite, mimoišli smo se” (2019)

Dugogodišnji saradnici, reditelj Ken Louč i scenarista Pol Laverti, oslikavaju nam svet koji nema razumevanja za čoveka. Dvostruki dobitnici Zlatne palme (Vetar koji njiše ječam, 2006; Ja, Danijel Blejk, 2016) bave se redovno motivom slobode i ljudskog dostojanstva.

Pa tako ovog puta ukazuju na surovost sistema gde malom čoveku ne ostaje vremena ni za šta drugo osim za mukotrpan i slabo plaćen rad. Rad koji se obesmišljava, jer se i život obesmišljava, doslovno postajući trka za novac. Pri tom ne govorimo o basnoslovnim sumama i situaciji gde ljudi zbog velikih ambicija žele više, već o podmirivanju osnovnih potreba jedne porodice. One, u kojoj svi pate. Jer roditelji, iako žele, ne mogu da provode vreme sa svojom decom, a deca, iako se trude da to razumeju, zapravo krive svoje roditelje za to što su prepušteni sebi, za usamljenost i nedostatak pažnje. Sin je na rubu delikvencije, a ćerkici otrgnuto detinjstvo biva zamenjeno brigom i strepnjom. Tragika leži upravo u tome što ne manjka ljubavi i želje da se pažnja pokloni, već naprosto za to ne postoji vreme. I sa takvim bremenom na plećima, Riki i Ebi kreću u svaki novi dan.

Život pod stalnim pritiskom odražava se i na međuljudske odnose, i među najmilijima. Pa će očev udarac poleteti ka sinu više kao izraz nemoći i ostaviti za sobom gorko kajanje, krivicu i bol.

Kris Hičen i Debi Hanivud u filmu "Oprostite, mimoišli smo se" (2019)

Kris Hičen i Debi Hanivud u filmu “Oprostite, mimoišli smo se” (2019)

Borac za radnička prava, humanista pre svega, Louč nam predočava da je ritam koji diktira kapitalizam, ritam u kojem Čovek nema šanse. Ako su zanemarene tvoje osnovne ljudske potrebe, ako nemaš prava (ni vremena!) da živiš, onda si ti naprosto ništa. I to je jedna strašna slika sa kojom nas ovo ostvarenje ostavlja. Sve vreme čekamo na neki deus ex machina efekat, nešto što bi izbavilo ovu porodicu, iako nam je jasno da okvir u kojem se nalaze to ne dozvoljava. On je pre obruč koji ih pritiska sve jače. Do konačnog pucanja. I mada ne posustaju, Loučovi junaci ovde biju bitku u kojoj ne mogu da pobede.

„Oprostite, mimoišli smo se“, poruka na tiketu kurirske službe funkcioniše kao znakovit naslov u pogledu problematike filma  – dom nije prostor okupljanja porodice, prostor sigurnosti i topline, već mesto gde se njeni članovi večno mimoilaze.

*Naslovna fotografija preuzeta sa https://rafaelfilm.cafilm.org/