Zadržavajući nešto od magije prethodne sezone, “Pristanište“ (El embarcadero, 2020) nas ovoga puta vodi put konačnog razotkrivanja svojih junaka, ne ostavljajući pritom baš sladak ukus.

Priča o uspešnoj arhitektkinji Alehandri (Veronika Sančez) koja istražuje tajni život i misterioznu smrt svog supruga, zaoštrava se u vidu trilera i transformacije likova.

Serija je i dalje „lepa“, održava prepoznatljivi kolorit i finu estetiku u prikazivanju detalja. Albufera nosi bogatu simboliku, pirinač što se u njoj uzgaja upućuje na plodnost i bujanje kojima odiše predeo. To je mesto koje hipnotiše, iz kojeg ne želite da odete, prostor slobode.

Alvaro Morte i Irene Arkos u seriji "Pristanište" (2019)

Alvaro Morte i Irene Arkos u seriji “Pristanište” (2019)

U finalu prve sezone, Alehandra pušta da padnu sve barijere objavljujući svoj pravi identitet. Poslednji kadar sa njom i Veronikom (Irene Arkos) u strasnom zagrljaju bio je iznenađenje koje nas je držalo u iščekivanju nastavka. Priča nas i dalje vodi u neočekivanim pravcima, samo što po kvalitetu kaska za svojim prethodnim delom. Rečju, izmiče osnovna ideja ovog ostvarenja.

Umorna od imidža slabašne žene, neodlučne i zavisne od drugih, Alehandra je isprovocirana da iskorači iz svojih okvira. Ubrzo otkriva da joj stavljanje sopstvenih potreba ispred svega i te kako prija.

Jedino što nam nije baš najjasnije koje su to potrebe. Vidimo je kako srlja u seksualnu avanturu sa policijskim poručnikom Konradom, vraćajući se zatim u naručje Veroniki, ljubavnici svog pokojnog muža. Očajniči želeći da postane neko drugi i da usput dokaže drugima da nisu u pravu, postaje antipod „stare Alehandre“.  Vrlo brzo uviđamo u kom se pravcu kreće njen lik, te nas samim tim više i ne podstiče na dublju analizu.

Paralelno sa Alehandrinim oslobađanjem, rasvetljavaju se i okolnosti pod kojim se odigrala smrt Oskara (Alvaro Morte). Uvode se intrigantni pasaži u priči o njegovom (sada trostrukom) tajnom životu. Saradnja sa lokalnim mafijašem, bezizlaz u kojem se našao želeći da napusti taj svet, ali i traganje za ocem, prikazuju nam ovog tajnovitog junaka u novim bojama. Budući da im se Oskar sada obema ukazuje kao stranac, dve žene su udružene u osećaju izneverenosti i obitavanja u senci. Grčevito se drže jedna druge kao jedine veze sa nekadašnjim životom i čovekom kojeg su volele, što unekoliko neutrališe osećaj gubitka.

Veronika Sančez i Irene Arkos u seriji "Pristanište", druga sezona (2020)

Veronika Sančez i Irene Arkos u seriji “Pristanište”, druga sezona (2020)

Ono što strane kritike nazivaju samosvešću junaka, trenuci u kojima oni sami tumače svoje postupke, zapravo uskraćuje gledaocu radost samostalne analize. Posle izvesnog vremena, prestajemo da ulažemo napor za razumevanje likova, a to je nešto na čemu je počivala zavodljivost prethodne sezone.

Veronika, kao personifikacija slobode i opojnog života, sada, pak, žudi za stabilnošću. Oskar nam se prikazuje isključivo kroz agoniju i rastrzanost dvostrukosti, te ga gotovo žalimo, a istovremeno bačena je senka na njegov neobičan život izvan ograničenja koji nam je u prvoj sezoni tako magnetično privukao pažnju. I mada se verovatno htelo ukazati na krhkost ljudske prirode i opasnost koja dolazi ukoliko ne načinimo izbor, narativ druge sezone ipak ostaje neubedljiv, više raščinjava (čar prethodne) nego što čini nešto originalno.

Istraga Oskarovog ubistva, krimi siže u kojem otkrivamo njegove prljave poslove, nastoji da održi gledaočevu pažnju budnom. Na žalost, neki rukavci priče ostavljaju utisak nedovršenosti. Kao što su razrešavanje slučaja Konradove žene, a pre svega nedorečena epizoda Oskarovog upoznavanja sa ocem koji ga je napustio u detinjstvu. Dakle, ima okosnica radnje koje bi trebalo da dodatno motivišu dalje postupke likova, međutim, ne funkcionišu dovoljno jasno i efektno. Pre možemo reći da su ovlaš dodirnute i da na tome sve i ostaje.

Irene Arkos u seriji "Pristanište", druga sezona (2020)

Irene Arkos u seriji “Pristanište”, druga sezona (2020)

Interesantan novi sloj koji se uvodi jeste tehnika priče u priči jer Alehandrinu majku, Blanku (Sesilija Rot), vidimo u ulozi naratora. Fino su dotaknuti motiv stvaralačkog egoizma, spremnost pisca da otrgne od života, makar i svojih najbližih, zarad formiranja dela, kao i rastegljiva linija koja odvaja stvarnost od fikcije. Ono što ipak ostaje nejasno jeste ko je krajnji autor romana jer u jednom momentu Alehandra preuzima pripovedanje o svom životu.

“Pristanište“  insistira na ideji o čovekovoj dvostrukosti i činjenici da svi, u svakom trenutku, nosimo u sebi dve prirode – pripitomljenu i instinktivnu. Prva sezona nas je provocirala da preispitamo sopstvene poglede na ljubav i bliskost, da načinimo otklon od konvencionalnog kako bismo razumeli likove, a usput otkrili i nešto novo o sebi. U ovih finalnih osam epizoda, možda ne toliko provokativnih koliko se želelo, kroz niz zamršenh okolnosti, čini se da naziremo vezivnu nit, a to je težnja likova da pronađu sebe, da pronađu mir.

*Naslovna fotografija preuzeta sa: www.imdb.com