Ako ostavim po strani činjenicu da zaista volim Bena Afleka, još od tinejdžerskih dana, a poslednjih godina počinjem da ga cenim i kao režisera, mogu slobodno da kažem da bi „Računovođa“ mnogo bolje prošao bez Afleka u glavnoj ulozi. I mada junak kojeg tumači, Kristijan Volf, živi sa jednim od mnogih oblika autizma, čime se može tumačiti odsustvo facijalnih ekspresija pomenutog junaka tokom najvećeg dela filma, ipak ne mogu da se otmem utisku da bi u ovoj ulozi zabriljirao neki drugi glumac (setimo se Edvarda Nortona u „Borilačkom klubu“, Rasela Kroua u „Blistavom umu“, da ne pominjemo Toma Henksa…) Pri tom, bilo mi je prilično teško da Afleka posmatram u ulozi matematičkog supergenija.

Naravno, odabrir glavnog glumca ne predstavlja jedini problem ovog filma. Ozbiljnu zamerku ovom ostvarenju Gevina O’Konora, ako pođem hronološki, stavljam na račun dinamike radnje. Naime, ona je poprilično bezrazložno razvučena, tj. mogla je biti mnogo bolje raspoređena, „dozirana“ tako da se gledalac ne dosađuje tokom dve trećine filma čekajući kulminaciju. Tematski, film zapravo nije loš, ako pod tim podrazumevamo kvalitet svakog narativnog toka ponaosob – imamo elemente psihološke drame, porodičnu tematiku, krimi priču, akciju i nagoveštaj ljubavne priče. Problem se očigledno javio kada je ovu bogatu građu trebalo adekvatno uklopiti, da štima i da film bude onakav kakav je, rekla bih, i predviđen, film za svačiji ukus. Film u kojem nailazimo na „od svega pomalo“ i na kraju smo zadovoljni. Ovako, film kao da se, u domenu žanra, trudi da bude sve jednakim intenzitetom, a to je blago rečeno nemoguće. Otuda deluje pretrpano i gledalac stiče utisak da se filmom mnogo htelo, a ne baš slavno završilo. Vulf je sve: i autistično dete koje vuče traume iz porodice, i genijalni matematičar, i bio je vojno lice, bio je u zatvoru gde je stekao bliskog prijatelja i obuku za računovođu kartela, i kolekcionar je vrednih slika, i ima džejmsbondovsku prikolicu i sarađuje s policijom… Nažalost, svaki od ovih slojeva junakove ličnosti i situacije koje ga usput definišu, površno su date, nabacano, bukvalno u blicevima i kroz prepričavanje drugih, konkretno, agenta mreže za rešavanje finansijskih zločina, Reja Kinga.

Takođe, odnos Vulfa i Dejne dat je vrlo šturo, odnosno, bez neke dovoljno upečatljive situacije koja bi opravdala Vulfovo veliko interesovanje za nju, tj. odstupanje od ustaljenog ponašanja osobe koja, zbog svoje bolesti, nosi  teret dnevnih rutina i obrazaca ponašanja prema ljudima. A gluma Ane Kendrik svakako ne doprinosi čitavoj priči.

Susret sa bratom, na kraju filma, deluje nakalemljeno i prilično veštački. Tu, istina, bivamo iznenađeni, ali uz utisak da se radi o iznenađenju koje je samo sebi cilj, bez nekog dubljeg smisla. Nasuprot tome, rekla bih da je Vulfov oproštaj od Dejne i odlazak dovoljno dobro psihološki motivisan. Dakle, takav rasplet nije rezultat samo rediteljeve intencije da gledalac uzdahne pred tužnim krajem, već predstavlja sasvim razumljivu odluku junaka koji je u detinjstvu, usled očevih opaski i vaspitanja, izgradio mišljenje o sebi  kao o drugačijem, kao osobi koju ne prihvataju, koja se ne uklapa.

Doživljaj Vulfa kao zloglasnog računovođe nam je uskraćen jer o njegovom delovanju saznajemo posredno, ono nam se prepričava a u manjoj meri pokazuje. Što bi bilo u redu da je u pitanju neki drugi žanr u odrednici ovog filma, ali pošto je u prvom redu određen kao akcija, jasno nam je da tom posrednošću film gubi na zanimljivosti, a samim tim, u ovom slučaju, i na kvalitetu.

Težište radnje je komotno moglo biti na istrazi agenata FINCEN-a jer bismo i tu imali prilike da ispratimo dobro lično motivisanu potragu analitičarke Medine za računovođom. S druge strane, ne bi se izgubilo ni produbljivanjem odnosa Dejne i Vulfa. A da ne govorimo o priči koja se mogla dotaći Vulfovog brata mnogo ranije tokom filma.

Verovatno upravo zato što volim filmove koji uključuju Bena Afleka, nisam mogla, a da ne napišem ovaj tekst. Kad se setim njegovog Oskarom nagrađenog scenarija za „Dobrog Vila Hantinga“ (Good Will Hunting, 1997), a onda i solidno uspelih uloga u filmovima „Changing Lanes“ (2002), „Jersey Girl“ (2004), „Gone Girl“ (2014), ali i odličnog rediteljskog prvenca „Gone Baby Gone“ (2007), a potom i ostvarenja „The Town“ (2010) i višestruko nagrađenog „Arga“ (2012), kao i sasvim solidnog portretisanja Betmena (“Batman v Superman: Dawn of Justice”, 2016), za mene je gledanje ovog novog Aflekovog filma donelo poprilično razočaranje. Iskreno se nadam da će mi se dopasti u narednom filmu koji ću pogledati, „Live by Night“(2016).

*Fotografija je preuzeta sa Wikipedije.